Одлука швајцарске фондације Рајхард фон Графенреид да награди поменути ТВ-прилог, у најмању руку је скандалозна јер намеће мишљење западној јавности о злочинцу који “постоји” због злочина који ничим није доказан.
Идентично анти-српском наративу који је владао у медијима 90-тих година изгледа да је још увек довољно да се каже “Србија” и тиме свака зла анмера оправда. Жеља да учиним оно што могу да то буде спречено, као и последице које ће настати уколико се догоди, учиниле су да се поменутој фондацији директо обратим као и да коначно покренем свој лични интернет-сајт након дуго времена оклевања.
У наставку се налази комплетно писмо преведено на енглески језик (захављујем се свима који су радили на преводу и помогли у овом заиста обимном и захтевном послу) а очекује се да већ у току дана буде послата и верзија на немачком јер се ради о немачком говорном подручју у Швајцарској.
Реаговање на одлуку Рајхард фон Графенреид фондације да награди ТВ прилог новинара Питера Балзлија
Изненађујући је и ужасавајући телевизијски видео-прилог швајцарског новинара Питера Балзлија о наводном државном пројекту “етничког чишћења” Албанаца са југа Србије будући да није урађен на професионални начин. Не само због изузетних пропуста тамо где не би смело да их буде а наметнутим, вештачким наративом тамо где би новинар морао да буде уздржан од коментара уместо пристрасан и да барата чињеницама, већ и због пропаганде која се намеће.
А тек је шокантна вест да ће баш тај прилог од стране Рајхард фон Графенреид фондације (The Reinhardt von Graffenried Foundation) која промовише, како за себе воле да кажу “најизузетније у швајцарском новинарству”, још и бити награђен!
Били смо потпуно уверени да је време подлих и површно урађених анти-српских пропагандних медијских подметачина одавно иза нас, да припадају неславној и мрачној прошлости западних моћника који су је користили као оправдање за све оно што су желели и чинили а закон им то никако није дозвољавао нити су имали било какво друго оправдање. Та “змија” која палаца језиком жељна свеже крви (било чије све док служи као добро оправдање моћницима да поведу још један рат и додатно униште државу, Србију, коју су готово до краја разорили у сваком погледу а понајвише управо убијањем сваког демократског процеса) уопште није ствар прошлости. Напротив, управо је овде реч о једној од таквих које нам прети (дословце прети) да ће бити још и награђена! И баш то ће бити искра бачено у буре барута због чега ће крв жртава још једном пасти на руке западних новинара.
Можете, и окрећете, главу од чињеница да су Албанци у вишедеценијском офанзивном покрету према Србима без нико нема било какву потребу да испитује разлоге таквог става. У томе је пропаганда веома јасно и прецизно настројена и она је једино упутство које се прати у извештавању о овом никада прекинутом сукобу. Управо зато се Албанцима на тлу Србије пружа слепа подршка шта год они радили.
Да пређемо на оно главно. Шта није у реду са овом причом?
Понешто од тога видимо већ на самом почетку. Питер је свој ТВ-прилог урадио са албанским камерманом Куштримом Кадриуом. Моје искуство из прве руке, дуго готово две деценије, у албанско-западњачком извештавању ме учи да ћете се запитати – шта је ту проблем? Да ли вам, онда, звучи смешно или провокативно питање – зашто прича није урађена у сарадњи са српским новинаром? Сада ћете рећи како та прича “не би била објективна”. Као потпуно независни новинар који своје ставове базира искључиво на чињеницама а не личном прохтеву или националном заносу, могу сасвим слободно и оправдано да кажем, да објективног у Западном ангажовању албанског новинара на причи од албанског националног интереса, не може да буде. Присвајање југа Србије након политички и правно, у најмању руку проблематичних, догађаја јесте један од неколико врхунских приоритета албанске националне политике. Да је и у овом случају “истина прва жртва” веома лако се може доказати.
Прилог ове двојице новинара почиње причом о протестима у Београду и оптужбама за изборну крађу. Одмах затим новинар прелази на терен Прешева где се без икакве сумње тврди да “на југу Србије имају Албанце које бришу из матичне књиге без обавештења, што између осталог значи да губе право гласа”.
Саговорница коју је Питер пронашао, Албанка Аљиме Бејићи, говори о томе да је она избрисана из матичне књиге и да због тога нема никакво право. Чиме нам новинар доказује ову тврдњу у причи која није ни мало наивна већ промишљено упакована да оптужи једну државу за етничко чишћење албанске мањине. Њена прича је једино што од “доказа” имамо за то. Да би појачао драму новинар наводи како све то – “још горе. Аљиме има рак. А пошто је избрисана из матичне књиге грађана, више нема здравствено осигурање” и видимо мушкарца крај ње који преврће некакве папире али не видимо нити сазнајемо какве и шта ти ппапири говоре. У ствари овим се снажно сугерише да је њена прича поткрепљена извесном папирологијом. Да заиста јесте зар би новинар пропустио прилику да нас упути у то и покаже нам? Наравно да не би. Он само жели да гледалац мисли оно што он има намеру да му наметне као “истину”.
А, понављам, ово није прича о функционисању јавне службе на локалном нивоу већ прича која оптужује једну државу за злочин етничког чишћења. Да ли је анти-српска пропаганда толико уврежена да се о Србима може рећи буквално било шта без икаквих доказа? Ова прича нам показује да јесте а претња да она буде награђена да ће последице таквог извештавања допринети новом крвопролићу.
Следећи саговорник приказан је већ на много наивнији начин.
Хаки Емин, заузврат, “губи своју кућу: брисањем (из матичне књиге) не само да му се укида право гласа, већ и право на поседовање и продају имовине или земљишта” обавештава нас наратор. За то време камера прати хакија који нас води до своје штале саграђене од чврстог материјала, какву не би градио неко над ким се врши етничко чишћење, и показује да гаји две краве. У данашњим условима узгој стоке у домаћинствима је права реткост. Хаки има чак две краве. Ваљда је разумео да се над њима неће вршити етничко чишћаење. Он износи тврдњу како је на делу ипак етничко чишћење Албанаца са југа Србије.
Сада новинар лично, обраћајући се директно у камеру, покушава да нас ненаметљиво али крајње убедљиво наведе да мислимо како је све то истина. Ипак, ако само мало размислимо о ономе што прича, покушај је потпуно безуспешан.
„Мој камерман на Косову, Куштрим Кадриу, ми је причао о овој причи годинама и помислио сам у себи: Ово не може да се деси, не у земљи која жели да уђе у ЕУ. Али ОНДА ЈЕ ПРОНАШАО ОВЕ ЖРТВЕ и МИ МОГАО САМ ДА ИХ ИНТЕРВЈУИШЕМ непосредно пре избора, а размере овог етничког чишћења, како га тамошњи Албанци зову, далеко су веће него што сам могао да замислим.”
Дакле, имамо случај где један Албанац новинару годинама говори о томе да влада Србије спроводи етничко чишћење Албанаца за које се испостави да је чак “далеко веће него што он може да замисли” али је, исто тако, било потребно да прођу године да “пронађе жртве” тог подухвата и то – две.
Наравно да је све подложно сумњи. Мени који Албанце познајем читав свој живот, за кога су често мисли и да је страни новинар, познате су њихове приче које за циљ имају једино да окриве Србе и ништа друго. У стању су да сакрију све што је важно и да истакну тек један детаљ који ће бити “читава” прича и то буквално таква да ће од убице направити жртву. Такав је случај био са Албанцем у Косовској Митровици који ми испричао о тоем како су се Албанци нарочито узнемирли када је, након што га је војска (тада још увек ЈНА) гонила, косовски Албанац на одслужењу војног рока у Параћину, извршио самоубиство. Како каже, било је то нешто преко чега нису могли да пређу. Оно што је прећутао јесте да се радило о Параћинском масакру извршеном 3. септембра 1987. године, нешто после 3 часа ујутро, када је у касарни ЈНА „Бранко Крсмановић” војник Азиз Кељменди, Албанац са Косова и Метохије, пуцао из аутоматске пушке по спаваоници касарне и тада на спавању убио четири војника, а ранио петорицу. Од убијених војника двојица су била из Босне и Херцеговине, а по један из Хрватске и Србије. Албанац који ми је помену овај случај, у потпуности је изоставио злочин који је починио војник и тај догађај окарактерисао као тачку њиховог пуцања.
И то није само моје искуство. Много је оних који ће то потврдити а неки већ јесу попут Мери Волш, члану међунардоне цивилне мисије на Косову и Метохији која је у својим мемоарима записала следећи догађај: “Међутим, 24. августа на путу из Скопља у Приштину била сам детаљно обавештена о ономе шта се недавно догодило у селима поред којих смо пролазили. Тек сам касније схватила да спаљена села дуж нашег пута од Скопља до Приштине нису могла бити уништена од стране српских одбрамбених снага, као што је то тврдио наш возач – припадник албанске народности – из простог разлога што су се те снаге повукле скоро десет недеља раније, а куће су још гореле у селима поред којих смо пролазили. Касније, кад сам мало боље упознала Космет, сазнала сам да су све те куће, без изузетка, биле српске, и неке ромске, и да их је спалила УЧК.
Ово моје искуство се поновило неколико пута: возачи, сви до једнога Албанци, показивали би нам уништена села и детаљно описивали злочине које су претрпели од Срба, да би се касније испоставило да су уништена села била српска. У селу Долац, близу Клине, био је један средњовековни манастир и изнад њега црква. Кад год смо пролазили поред Долца, сваки би нам возач, без изузетка, указао на то јадно албанско село и џамију које су уништиле српске војне снаге. Међутим, касније сам дознала да је Долац српско село и да у њему никад није било џамије.”
Од важнијих случајева поменућу још и насиље 17. марта. Тада је албански дечак слагао да су се друга два албанска дечака удавила у реци Ибар јер су и хСрби гонили псима и они су у страху утрчали у реку. УНМИК полиција је брзо установила да није било никаквог прогона, никаквих паса, нити било каквих Срба у околини. Лажна вест је подстакла ансиље косовских Албанаца у коме је учествовало 50.000 насилника, убијено 19 људи, протерано преко 4.000 Срба, спаљено или уништено 5.000 српских кућа и станова, спаљено, минирано или озбиљније оштећено чак 35 српских цркава и манастира и бројна српска православна гробља. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. До данас им није дозвољено да с еврате као што никоме од 250.000 Срба прогнаних по уласку КФОР-а на Косово и Метохију, није дозвољено да се врати. Не знам јер ме језичка блокада спречава да пратим али верујем да ваш награђени новинар о овоме, нити о судбини прогнаних и пордоциама страдалих, никада није направио ни један ТВ-прилог.
Кад смо већ код тога, да се вратимо на Питерову причу.
Покушавајући да нам прикаже обим “етничког чишћења” о коме говори, Питер одлази код локалног представника Савета за људска права Уједињених нација. Опет је Албанац у питању, Бељгзим Камбери, који нас “обавештава” да “80% оних који су уклоњени из регистара никада није обавештено о томе. Дакле, немате начина да оспорите одлуку.”
Из овога произилазе следећа питања: Ако никада нису обавештени, како онда то знају?
У општини Прешево власт врши локални Албанци. Како то да тим Албанцима није сметало да се тако нешто дешава и да о томе никога нису обавестили нити дали било какав доказ о томе да је то почињено? А ти Албанци нису наклоњени режиму у Београду већ управо косовским сепаратистима па су чак и више пута заговарали и помињали спремност да ратују против државе Србије. Да ли би Албанци таквог расположења прећутали овакву појаву? Да ли онда додатно видимо да са овом причом нешто озбиљно није у реду јер новинар није за саговорника имао ни једног представника локалне власти а који би здушно подржали његову теорију? Ако би засита била истинита.
Друго питање које произилази из Камберијеве изјаве, ништа мање важно, јесте – ако 80% њих никада није обавештено о брисања из матичне књиге, то би значило да 20% њих јесте обавештено? Тај проценат на 8.000, колико кажу да их има, јесте број од 1600 људи. Како то да се од 1600 људи обавештених о њиховом брисању из матичне књиге ниједан није појавио као саговорник новинара у овој причи о “етничком чишћењу” коју би могао да поткрепи документом којим је обавештен о овом чину? Зашто се десило да се за саговорницима трагало неколико дана и пронађено је доје људи без икакавих доказа за наводе које износе?
За оптужбе толико озбиљне попут “етничког чишћења” које спроводи држава, нико не би смео да не пружи апсолутно ни један доказ!
Оно што ме лично вређа и ужасава јесте већ следећа камберијева реченица “Они (Србија) више не користе оружје против мањине, већ законодавство и примену.”
Већ сам рекао да за своје тврдње нико од учесника ове приче нема никакаве конкретне доказе али ово већ спада у бруталну манипулацију. Наравно о томе од вашег награђеног новинара, ништа нећете чути. Наиме, ово што је поменуо Камбери дешава се са Србима на Косову и Метохији од стране актуелне албанске власти. Срби већ 25 година живе у најгорим условима недостојних човека и затворени у своје ограничене просторе – такозване енклаве, без прилике да напредују у било ком смислу. Слобода кретања је ограничена албанским насиљем над Србима – бројни су и чести примери тог насиља које је толико јако да вербалне провокације баш нико и не бележи. Најчешће је реч о пребијањима на улици, физичким нападима на малолетна и старија лица укључујући више случајева тешких повреда па и покушаје убиства како од албанских цивила тако и од стране њихове полиције. Напади на имовину у виду подметања пожара или крађе су готово свакодневни а опште су препознати као вид притисака који треба да натера преостале Србе на Косову и Метохији да напусте тај простор и своје домове. Међутим, далеко најбруталније су управо институционалне методе.
Нећу опширније говорити о масовном терорисању Срба од стране припадника тзв. “косовске полиције”, о потпуно неоснованим хапшењима за која и сам тзв. “министар унутрашњих послова” Џељаљ Свећља за потребе медија користи фотографије које дословце кропује како се не би видело да су ухапшени стајали сасвим у позадини протеста и још заокружи некога са маском у прво мреду како би појачао утисак иако те исте фотографије у то време, неисечене, круже интернетом. Ти ухапшени у затворима проводе по више месеци а неки од њих су готово годину дана затворени. Такође, постала је уобичајена пракса да Срби који не желе да продају своја имања или желе да им узурпирана буду враћена, буду ухапшени као вид притиска да од њих одустану, и то врло ефектног притиска. Много је горе то што Срби једноставно не могу да остваре било каква права. Да би могли да се крећу, да возе своје аутомобиле, да раде… принуђени су да изваде лична документа која издаје актуелна албанска власт на Косову и Метохији. Главни проблем у томе је што им је у тим документима измењен национални идентитет па они више нису Срби већ “Косовари” и тек тада могу да рачунају на нека од својих основних права и ограничена попут слободе кретања. Као Срби не могу да остваре апсолутно ни једно право пред албанским институцијама на Косову. Питер је претходно рекао да није могао да верује у приче свог камермана о “етничком чишћењу” у земљи коај претендује да постане чланица ЕУ док на ту појаву, нескривену и крајње очигледну на простору Косова и Метохије код Албанаца који би такође да постану чланица ЕУ, апсолутно ничим не реагује. Господо, његов рад не представља новинарство, његов рад представља класичан облик непријатељства које се спроводи јефтином али језивом пропагандом. Тако да новинар кога награђујете, у ствари постаје награђен што је све ово прећутао.
Питер даље закључује да „политика расељавања српске владе функционише. Број етничких Албанаца опада. А одговорни у Београду побеђују на изборима.“
Политика и намера које ничим није могао да докаже – функционишу и број етничких Албанаца опада. Зар није једна од основних ствари навести у коликом је броју та политика садржана? Колико је то Албанаца напустило југ Србије услед овог “етничког чишћења”? Како то да такав број нигде није могао да нађе чак ни у виду претпоставке а ипак тврди да функционише? Такође, по моделу анти-српске пропаганде која се спроводила током 90-тих, он у једној, последњој реченици, окривљује читав српски народ за страшан злочин кој ине успева да докаже и ту прећуткујући чињеницу да је у Србији узаврела атмосфера због конкретно доказане крађе на избоприма од стране оних које сматра одговорним, владајуће странке. Намерно то чини како би појачао утисак да је званична политика државе Србије – злочиначка.
Закључак је тек бесмислен: „наш допринос је изненада привукао огромну пажњу и изазвао велико интересовање, јер је разоткрио мотивацију иза целе ове катастрофе коју је Република Србија сковала.”
На страну што ништа није доказао, нити што уопште до задње реченице у свом прилогу не помиње било какву мотивацију, морам да кажем да је идиотски навод како је “привукао огромну пажњу и изазвао велико интересовање” један телевизијски прилог који чак није ни емитован у тренутку када он то изговара јер чини док је све још у монтажи!? Чак и да је сигуран да ће се то догодити, једноставно је крајње непрофесионално тврдити тако нешто пре него што је све и доспело до јавности. Као што је непрофесионално изнети сумње као ззлочин за који тврди да постој иа да при том не износи апослутно никакав доказ за то.
Пре него што наведем следеће морам да нагласим да као аполитични и независни новинар у Србији у којој не владају новинарске слободе, ја сам жестоко прогоњен и под страховитим притисцима од владајућег режима о коме се овде говори. Кажем ово како се не би догодило да помислите да ја браним власт у Србији. Никако. Зато бих желео да чујем како би ваш награђени новинар објаснио захвалност мајки из Прешева коју су јавно изразиле путем портала на албанском језику 2018. године а због помоћи коју ће добијати од државе Србије кроз усвојену стратегију и мере за подстицај популационе политике подједнако на нивоу Прешева, односно југа Србије насељеног Албанцима, као и удругим деловима земље!?
Та стратегија предвиђа да се за свако четврто дете мајке награде једнократно са 18.000 евра а затим месечно са 18.000 динара у периоду од 10 година. Такође,мајке ће за прво дете добијати 100.000 динара једнократно, за друго дете 10.000 динара месечно током две године, а за треће дете добијаће се 12.000 динара месечно у току десет година, а за четвтро пише портал Presheva jonë.
Александру Вучићу је у Прешеву, југ Србије о коме се говори, 2018. године уручена захвалница као првом српском премијеру који је у историји Прешева дошао у званичну посету тој вароши. Званичници су тада обишли новоотвореног одељење ванболничког породилишта у Прешеву.
“Срећан сам што ће овде мајке из Прешева и Бујановца да се порађају. Овде ће се рађати више од 500 деце годишње” рекао је тада Александар Вучић, онда премијер а данас председник Србије.
Недавно је, а у оквиру иницијативе отворени Балкан, усаглашен текст Споразума о социјалној сигурности између Србије и Албаније. Текст садржи одредбе о пензијском и инвалидском осигурању, здравственом осигурању и здравственој заштити, као и одредбе о осигурању за случај повреде на раду и професиналне болести чимес е олакшава приступ тржишту рада и запослењу радника из Албаније у Србији.
Господо, да ли вама ово личи на потезе владе која спроводи етничко чишћење Албанаца?
Да ли ТВ-прилог Питера Балзлија, по вама, заслужује да буде награђен као нешто “најизузетније у швајцарском новинарству”?
Понављам, а верујем да ни ви више немате сумње у то, да је овде реч о пропагандном садржају, никако новинарству!
И ово желим да нагласим: нисам против тога да се извештава о оваквим проблемима ако они постоје! Као Србин рођен и који живи на Косову и Метохији одлично знам како је то бити обесправљен, већ 25 година живим управо на тај начин и не само да сам свестан већ и искуствено осећам колико је битно да основна и сва друга права људи, у средини у којој живе, не смеју бити угрожена! Али злоупотреба и пропаганда воде на супротну страну, у нове сукобе и нова крвопролића а то већ не треба да се дешава и не сме да се подстиче на овакав начин, награђивањем таквих извештаја.
Разумем да је одлука жирија неопозива али и то да она треба да важи једино онда када је реч о новинарима који се држе новинарске етике и свој посао обављају професионално а не у случајевима када се спроводи неоправдани и чак аматерски анти-државни вид пропаганде. Управо због тога овај ТВ-прилог не спада у новинарство па не би требало ни да буде предмет новинарске награде. Због тога је једини оправдани потез искључити видео-прилог Питера Балзлија из наградне церемоније чиме ћете на крајње озбиљан, професионалан и најбољи начин очувати интегритет фондације као установе која пре свега држи до професионалног новинарства а не јефтине и злонамерне пропаганде.
Срдачно,
Иван Максимовић, независни новинар
Извор: ИВАН M.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!