На годишњицу злочиначког бомбардовања СРЈ, новинар Кит Кларенберг на страници “Greyzone” објављује новооткривене документе који откривају да је 🇬🇧 Тони Блер (чија фирма је била саветник за формирање стручних тимова у кабинету А.Вучића) лично наредио ударе на цивилне циљеве. Уз помоћ Александра Вучића је Тони Блер наставио са уништавањем Србије после НАТО агресије.

Строго поверљиви документи које је прегледао Тхе “Greyzone” откривају да је Тони Блер захтевао ударе на цивилне циљеве у Југославији неколико дана пре него што их је НАТО напао. Док је војска Велике Британије признала да би напад НАТО-а на хотел Југославија значио наношење „неких цивилних жртава“, инсистирала је да су погибије „вредне цене“.

Досијеи британског Министарства одбране (МОД) са којих је скинута ознака тајности које је прегледао “Greyzone” откривају да су званичници у Лондону сковали заверу да умешају америчке трупе у тајни план да окупирају Југославију и „сруше“ председника Слободана Милошевића током рата НАТО-а против земље 1999. Иако луда шема никада није спроведена, детаљи завере откривају тачно како су британски званичници успешно обликовали Вашингтон у тупи инструмент своје поражене империје у годинама које долазе.

24. марта се навршава 25 година од операције  “Allied Force”, НАТО-ове кампање бомбардовања Југославије која је трајала 78 дана. Још увек поштован у западним мејнстримима као успешна „хуманитарна интервенција“ спроведена да би се спречио предстојећи „геноцид“ косовског албанског становништва, рат је у ствари био безобзирно деструктиван, незаконит напад на суверену, мултиетничку земљу, заснован на лажима и пропаганди злочина. Београд је заправо био ангажован у борби против побуњеника против ЦИА-е и “Ослободилачке војске Косова” (УЋК), коју је подржавала МИ6, екстремистичке групе повезане са Ал Каидом.

“УЋК” – финансирана трговином наркотицима и вађењем органа – експлицитно је настојала да максимизира цивилне жртве, како би убрзала западну интервенцију. У мају 2000. британски парламентарни одбор закључио је да су се сва наводна злостављања албанских грађана од стране југословенских власти догодила након што је почело НАТО бомбардовање, утврдивши да је интервенција алијансе заправо подстакла Београд да агресивно неутралише “УЋК”. У међувремену, у септембру 2001. године, суд УН у Приштини утврдио је да акције Београда на Косову и Метохији нису биле геноцидне природе или намере.

Ови налази се данас углавном занемарују. Фебруарска истрага “Politico” о послератном пљачкању Косова и Метохије од стране Запада аксиоматично је тврдила да је НАТО интервенисао у Југославији „како би зауставио геноцид над етничким албанским становништвом“. Слично је заборављено колико су водеће државе НАТО-а биле близу инвазије на Београд током тог хаотичног пролећа.

Британски предлози за инвазију САД на Југославију

До 29. априла 1999. НАТО бомбардовање Југославије је ушло у своју пету недељу. Тог датума, Ричард Хетфилд, тадашњи политички директор британског Министарства одбране, послао је лондонском војном, безбедносном и обавештајном апарату „документацију Групе за стратешко планирање о опцијама копнених снага на Косову и Метохији“. У документу под ознаком „Тајна – само за очи Велике Британије“, Хетфилд је захтевао „одмах“ одлуку о томе да ли да формално изврши инвазију на Југославију:

„Ако желимо да утичемо на размишљање САД о опцијама копнених снага, морамо им врло брзо проследити папир… Наше планирање је испред САД, других савезника и [штаб НАТО-а]… Верујемо да САД можда развијају своје почетно размишљање о опцијама копнених снага ове недеље. Наш рад би могао имати значајан утицај на њихове закључке. [Начелници штабова] су се стога сложили да то треба да проследимо САД приватно (путем војних и политичких канала) што је пре могуће.

Према Хетфилду, Лондон је морао да „превазиђе” „велику невољност и скептицизам” у Вашингтону у погледу формалне копнене инвазије, тако да „одлуке треба брзо да се донесу ако желимо да покренемо операцију пре зиме”. Очигледно је у Лондону проклијао чврст временски оквир за акцију. Истовремено је било од виталног значаја да се тадашњем премијеру Тонију Блеру „разјасни“ да „иако можемо да утичемо на планирање могуће копнене кампање, не можемо очекивати да ће САД или НАТО лако или безрезервно прихватити британске ставове“.

Према томе, „рани принципијелни споразум о копненој кампањи“ сматран је „важнијим од детаља“, наводи се у документу. Другим речима, обезбеђивање америчке посвећености стављању чизама на земљу надмашило је све основне техничке бриге. На крају крајева, Блерова фантазија о инвазији у потпуности је зависила од тога да Вашингтон пошаље стотине хиљада америчких војника у Југославију. Насупрот томе, Лондон би распоредио само 50.000 — већину расположиве британске војске у то време. Овај диспаритет је вероватно био кључни извор америчке „невољности и скептицизма“.

Лондон је стога израдио четири одвојена сценарија за рат. То је укључивало само инвазију на Косово и Метохију и „ослобађање“ покрајине од контроле Београда. Ова опција би ограничила „преливање на друге делове Србије“, док би гарантовала „нема сталног војног присуства другде“ у земљи. Други предлог, назван „шире супротстављене“, подразумевао би директну инвазију НАТО-а на Југославију, са циљем да „порази српске оружане снаге и ако је потребно збаци Милошевића“. Потоњи су као одговор предвидели „организовани српски отпор“ на свим нивоима.

Још један извор америчког „невољности и скептицизма“, без сумње, била је чињеница да су све земље које се граниче са Југославијом — чак и чланице и кандидати за НАТО — или биле у записнику да су одбациле, или се од њих очекивало да одбију, коришћење своје територије за земљу инвазија. На пример, два ратна предлога Лондона су зависила „у основи од грчког споразума да користи своје лучке објекте и ваздушни простор“. Без пристанка Грчке, НАТО „не би имао избора осим да покрене ширу супротстављену операцију из Мађарске, Румуније и/или Бугарске, што би било политички још теже“.

Заједно са дубоким историјским и културним везама, дугогодишња евиденција топлих односа између Атине и Београда ефективно је искључила оба плана која су зависила од Грчке. Инвазија извршена преко ових земаља, с друге стране, значила је „да би било немогуће ограничити обим рата са Србијом“. У међувремену, за Албанију, која је подржавала “УЧК” док је служила као ефективни штаб НАТО-а током бомбардовања Југославије, и Македонију, „где је ниво [НАТО] трупа [су] већ стварао проблеме“, речено је да се плаше да постану формалне зараћене стране у било ком сукобу због вероватно „српских одмазда”.

Блер позива на “коалицију вољних”

Упркос очигледној неизводљивости копнене инвазије, британски званичници – посебно Блер – били су потпуно одлучни да напредују у Југославији. Њихова кампања бомбардовања била је неуспешна. Ограничени на небо, НАТО авиони су немилосрдно ударали српску цивилну, владину и индустријску инфраструктуру, убијајући преко хиљаду невиних људи — укључујући децу — и насилно ометајући свакодневни живот милиона. Али југословенске снаге су лукаво распоредиле возила за мамце да би скренуле војну алијансу, док су прикривале своје операције против “УЋК” под неповољним временским приликама и тактикама преваре.

У јавности су војни апаратчици НАТО-а, политички пиони и медијски послушници величали свој запањујући успех и неизбежну победу на бојном пољу. Али досијеи са којих је скинута ознака тајности показују да су званичници Министарства одбране већину свог времена проводили жалећи се на чињеницу да њихове бомбе нити застрашују Милошевића, нити ометају рат југословенске војске против УЧК. Речено је да су београдске снаге доследно обмањивале НАТО „веома успешно“ широком употребом „камуфлаже, лажних циљева, прикривања и бункера“.

Британски званичници су у више наврата изражавали забринутост да би југословенска војска заправо могла да успе да у потпуности протера “УЧК” са Косова, дозвољавајући Милошевићу да прогласи победу и диктира мировне услове НАТО-у. Блер је наводно био одлучан да одбије сваку такву понуду. Штавише, било је добро схваћено да је НАТО бомбардовање окупило грађане да подрже свог лидера. Како је признао један лист, ваздушни удари алијансе на југословенско Министарство унутрашњих послова „показали су грађанима Београда колико је њихов град рањив, али су постигли мало више“.

„Упозорени листом мета објављеном на сајту ЦНН-а прошле недеље, Срби су се већ иселили из зграде. Косово је очишћено за мање од недељу дана, а у Сједињеним Државама, пад би могао бити на картама, јер су трошкови и опасности од ескалације погодили кућу“, наводи се у допису од 4. априла.

Следећег дана, Блер је послао личну „белешку за записник“ високим званичницима британске владе, обавештајне службе и војске. Он је критиковао недостатак „снаге“ у кампањи бомбардовања, сугеришући да британска јавност „нема самопоуздања да знамо шта да ради“, пре него што је закључио: „изгледа да немамо стисак“.

Блер је потом предложио формирање „коалиције вољних“ да се супротстави противљењу ескалацији унутар НАТО-а и „прогони ово до краја“. У очигледном нападу крвожедности, премијер је наставио да изнесе низ захтева:

„Морамо ојачати циљеве. Медији и комуникација су од суштинског значаја. (Напад) Нафта, инфраструктура, све оно што Милошевић цени… је јасно оправдано.”

„Шта ово задржава?“ Блер је љутио. „Мало сумњам да се крећемо ка ситуацији у којој ће наш циљ бити уклањање Милошевића. Нећемо то сада да кажемо, али аутономија Косова унутар Србије постаје апсурдна. И очигледно је да ће Милошевић угрозити стабилност региона све док је остао.”

Министарство одбране је потом прослеђивало меморандум о „циљању“, који је захтевао „одмахну пажњу“, у којем се наводи да је Лондон „САД-у понудио три значајне мете“ које је идентификовао МИ6: култни београдски хотел Југославија; бункер из доба хладног рата; и Централна пошта југословенске престонице. Иако је признато да би напад на хотел Југославија значио „неке цивилне жртве“, у допису се инсистирало да су њихови животи „вредни цене“.

НАТО је потом 7. и 8. маја 1999. године ударио хотел Југославија, оштетивши његове барове, бутике и трпезарије, док је убио избеглицу која је унутра потражила склониште. Вашингтон пост је одмах оправдао напад тврдњом да је можда био усмерен на озлоглашеног српског паравојног вођу, који је наводно поседовао казино смештен у хотелу. На питање листа да ли је лично прихватио бомбардовање, борац, звани Аркан, је одговорио:

„Када ударају цивиле, ја то схватам лично. Не мењате мишљење са Томахавцима. Ако желе да ме приведу правди, зашто желе да ме убију? Ако желе да ухвате Аркана, пошаљите копнене трупе да им видим лица. Желим да умрем у поштеној борби. Бил Клинтон је у дубоком знаш-шта. Он бомбардује шта може. Он каже „Бог благослови Америку“ и остатак света умире.

НАТО бомбардовање изазива страхове Кине и Русије

Касније тог априла, према Блеровом личном наређењу да се гађају „медији“, НАТО је бомбардовао београдско седиште југословенске ТВ мреже РТС. У нападу је погинуло 16 новинара и рањено још 16, а многи су данима заробљени под рушевинама. Премијер је лично бранио злочин, тврдећи да је станица кључна компонента Милошевићевог „апарата диктатуре и моћи“.

Међународни кривични суд за бившу Југославију, који финансира НАТО, касније је истраживао бомбашки напад РТС-а. Закључено је да, иако локација није била војни циљ, акција је имала за циљ да поремети комуникациону мрежу Београда и да је стога била легитимна. Amnesty International је ову пресуду означио као погрешку правде. Тадашњи генерал НАТО-а Весли Кларк, који је надгледао кампању бомбардовања, признао је да се подразумевало да ће напад прекинути емитовање РТС-а само на кратко. Заиста, РТС се вратио у етар после само три сата.

Напад на РТС-а представљао је један од неколико стравичних ратних злочина које је НАТО починио током југословенске кампање потпуно некажњено. Званично, 78-дневни ваздушни напад уништио је само 14 југословенских тенкова, док је разорио 372 индустријска објекта, остављајући стотине хиљада без посла. Војна алијанса је наводно добила упутства о томе шта да циља од америчких корпорација, укључујући Филип Морис. НАТО намерно уништавање хемијских постројења загадило је земљиште, ваздух и воду широм Балкана са преко 100 токсичних супстанци. Није случајно, Србија је данас светски лидер по стопи рака.

Прве ноћи када је бомбардован хотел Југославија, НАТО је извео истовремени удар на амбасаду Пекинга у Београду, убивши три новинара, ранивши десетине који су се склонили унутра, и разбеснео кинеске и српске грађане. НАТО је саопштио да је ово била само несрећа, узрокована погрешним подацима ЦИА о циљању. Иако декласификовани досијеи Министарства одбране упадљиво не садрже никакве референце на овај веома контроверзни међународни инцидент, они помињу озбиљну забринутост Кине због шире кампање. Наиме, да би то „представљало преседан за интервенцију на другом месту“.

Британски званичници су настојали да ублаже ове страхове не само у Пекингу, већ и у Москви. Тадашњи руски премијер Јевгениј Примаков сазнао је да је НАТО покренуо кампању против Југославије док је био буквално у ваздуху, на путу за САД на званични састанак. Одмах је наредио пилоту да се врати у Русију. Упркос његовом протесту, Кремљ је након тога покушао дипломатским каналима да примора Милошевића да прекине непријатељства на Косову и Метохији.

Када је постало јасно да Русија неће интервенисати на његовој страни, Милошевић је одустао и обавезао се да ће повући све југословенске снаге са Косова 3. јуна 1999. Заузврат, НАТО ће окупирати покрајину. Истог месеца, депеша послата из британске амбасаде у Москви, примећује да је бомбардовање локално посматрано „као удар на Савет безбедности УН и претњу руским интересима… постављајући неприхватљив преседан за акцију изван подручја, заобилазећи безбедносне Савет ако је потребно”:

„[Министарство одбране Москве] је искористило прибегавање сили НАТО-а да аргументује да би нова руска војна доктрина требало озбиљније да узме у обзир потенцијалну претњу од НАТО-а, са свиме што то значи у смислу нивоа снага, набавке и будућности контроле наоружања… Предња позиција Велике Британије о употреби силе није прошла незапажено… Кампања на Косову и Метохији је ојачала перцепцију о ширењу НАТО-а као моћног оруђа за наметање воље САД у Европи.”

Блер је наводно отишао од свог уништења Југославије са новопронађеним самопоуздањем. Према речима ветерана британског новинара Ендруа Мара, премијер је схватио да је „превише очигледно покушао да одскочи [Клинтонову] преко Косова“, закључивши тако да је „америчким председницима потребно тактично руковање“ да би постигли жељене резултате. Блер је такође „научио да се носи са издавањем наређења што је резултирало великим губицима живота“. Поред тога, усмеравање распада Југославије га је „уверило у његову способност да води рат, да узима велике коцке и да их исправи“.

Управо је овај арогантан став Блера одвео у ирачку клану и даље интервенције које су изазвале хаос на планети.

Блер испунио ‘британску судбину’

Са потпуним повлачењем југословенске војске са Косова и Метохије, покрајина је почела да личи на Немачку после Другог светског рата, урезану у западне окупационе зоне. Као што је извештај ОЕБС-а из новембра 1999. документован са мучним детаљима, истински геноцид је одмах почео. Борци “УЋК” наставили су не само да чисте ромско и српско становништво на Косову и Метохији, већ и да очисте своје албанске политичке и криминалне ривале застрашивањем, мучењем и убиствима – све под будним оком „мировњака“ НАТО-а и УН-а.

Independent је тог месеца известио да је послератна кампања “УЋК” „убистава и киднаповања“ на Косову и Метохији окупираном од НАТО-а — званично описана као напор „да се обезбеди јавна безбедност и ред“ — смањила српско становништво Приштине са 40.000 на само 400. Локални Европски радник за људска права рекао је за новине да је током претходних шест месеци „сваки Србин“ кога су познавали „заплашен — вербално на улици, телефоном, [или] физички“ од стране “УЋК” повезане са Ал Каидом.

У децембру 2010, британски „мировњак“ који је у то време био послат на Косово и Метохију приписао је савремени статус Приштине као „осиромашене, корумпиране и етнички поларизоване залеђе“ НАТО-овој „неспремности да контролише гангстере УЋК“. Он је подсетио како је Лондон под његовим надзором доследно „охрабривао УЋК на већу бруталност“. Кад год је ухватио борце терористичке групе на улицама, тешко наоружане и „намерне на убиство и застрашивање“, његови претпостављени су наредили да их ослободе:

„Био сам сведок… како “УЋК” дивља као победничка руља која намерава да се освети“, објаснио је он и додао да је „систематско убијање Срба, често стрељаних пред њиховим породицама, било уобичајено“. С обзиром на то да су „насилници УЋК са АК47, зглобовима и ножевима престрашили становнике српских стамбених зграда, многи Срби су побегли“, приметио је бивши војник.

„Спин машина Блерове владе је желела моралну једноставност. Срби су били „лоши момци“, тако да то мора да чини косовске Албанце „добрим момцима“… Проституција и дрога и трговина људима су се повећавали како се притисак УЋК над Приштином појачавала.

Међутим, борци УЋК су директном уредбом НАТО-а били заштићени од кривичног гоњења МКСЈ за своје безбројне ужасне злочине. Тек данас се правда неодређено дели, до скоро тоталне западне равнодушности. У многим случајевима, амерички политичари настављају да певају хвале бруталним вођама УЋК. Године 2010, тадашњи потпредседник Џо Бајден је касније оптуженог ратног злочинца Хашима Тачија назвао приштинским „Џорџом Вашингтоном“. Тачијева аутобиографија из 2018. на рукаву поносно садржи дражесне промотивне цитате садашњег станара Овалне канцеларије.

Од 1945. године, британски званичници су били у великој мери заокупљени одржавањем глобалне доминације веће, богатије, моћније америчке империје, како би је потајно водили у правцу по свом избору. Ретко је ова злокобна мисија тако искрено артикулисана као у документима који су овде представљени. Док је Блерова сањарење о „рушењу” Милошевића преко америчких снага била неузвраћена, катастрофални „Глобални рат против тероризма” Вашингтона после 11. септембра био је експлицитно инспирисан Британијом.

Недуго након што су тог кобног дана авиони ударили у Светски трговински центар, Блер је послао бисту Винстона Черчила у Белу кућу, подсећајући на чувено обраћање ратног лидера Конгресу из децембра 1941. године, које је најавило улазак Вашингтона у Други светски рат. Истовремено, британски премијер је приватно писао председнику Џорџу В. Бушу, позивајући га да искористи „максималне“ глобалне симпатије које је произвео 11. септембар за покретање војних интервенција широм Западне Азије. Овај талас ратоборности био је наговештен током Блерове предизборне кампање 1997:

„Век у век је судбина Британије да води друге нације. То не би требало да буде судбина која је део наше историје. То би требало да буде део наше будућности… Ми смо лидери нација, или смо ништа.”

Глобални Pax Americana, којим управљају Британци, искована је у Југославији пре 25 година, у запаљивом крштењу ваздушних напада и пропаганде зверства, која је касније нанела смрт, уништење и беду широм глобалног југа. Данас се небројени милиони широм света боре са болним наслеђем Блерове одлучности да испуни „судбину“ Лондона.

Текст написао: Кит Кларенберг је истраживачки новинар који истражује улогу обавештајних служби у обликовању политике и перцепција.

ТЕКСТ НА ЕНГЛЕСКОМ

Превео админ портала.


Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!

By Admin

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *