Ноћ нас је тог проклетог 17. марта 2004. затекла на путу ка метохијским енклавама.
Пројурили смо Дреницом без светала…
Суманута “деца орла” и ђавола славила су крвави пир.
Уплашио сам се као мало кад до тад, а нимало ме није било страх- никакво зло није могло да нас задеси на божијем метоху, а лица суштог зла свукуд око нас…
Никад јасније нисам видео српска села у ноћи- горела су!
Ништа тужније него кад сваком пламену знаш име, знаш домаћина, свештеника, преславу…
Господ нас је водио кроз огњену врзину, разгртао је и комадима самог неба чинио пут…
Никакво нас зло није могло задесити међу суштим злом- где ђаво потпаљује небо и земљу Бог учини да кротки пламен воштанице надвиси погане огњене корбаче.
Где те прогоне- вазда залутају јер сваким кораком васкрсаваш.
Јуре, стижу и сатиру своју сен.
На својему си! Ништа ти ђаво не може на заветној светињи.
Нигде и никада урлици бесних крвожедних нељуди нису били тиши од монашке молитве.
Што су гласније клицали смрти то се јасније славио живот вечни.
Где су сакатили олтаре ту су иконе клицале: “Оченаш, ти што јеси на небесима….”
Ноћ је била њихов збег а Србљу још једно литургијско свануће на Божијем метоху…
Не знам колико је било, пред зору негде, још смо пламеновима називали имена, стигли смо у Велику Хочу.
Знаш ли где је, Александре Вучићу? Далеко од метра за који се “бориш”! Предалеко, а читава од јеванђеља!
Свака стопа њоме је Библија! Где год се кренеш- свукуд апостоли…
Свуд око села пламени кавез, нигде кукавичјих кфороваца, рзбежали се несоји!
Само калемови жице, ноћ крвава, подрана и саплетене у њих и- песма!
Песма до неба! Песма с неба! Песма од свукуд! Песма над песмама! Старозаветна, новозаветна, заветна да никад не утихне, да никад Србин не уметри светињу, не пода ђаволу- Божије!
Читаво село у порти цркве. Читаво село крај оца Миленка у молитви.
Читаво село у вечности. Читава вечност у порти, а порта пуна, нема се где од живих и васкрслих.
Сви су ту, све је ту, свега мањка а свега довољно- песма јуриша, песма ходи, песма сни, песма исповеда, песма причешћује, песма жање јутро, песма дозива, песма брани, песма дочекује, песма испраћа, песма је све, све је песма…
Која?! “Живка Сиринићка!”
Бескрајно сам је волео и пре те ноћи, али плачући и певајући је с читавим селом да се чује до Призрена….
Пламен је заћутао пред песмом.
Зло је застало пред песмом.
Јутро је пожурило да је чује.
Читава Метохија је певала.
Читава заветна светиња олтар а Велика Хоча певница…
Све што јесам био сам те ноћи.
Све што морамо бити рекло је то јутро!
Све где постојимо тамо је где је Господ певао народом распећа.
Све што не смемо дати ни метра горело је.
Сваки је пламен имао име, домаћина, свештеника, преславу…завет да довека има домаћина, свештеника, преславу- Бога и веру да смо само тамо заиста гостопримници!
Где год били тек смо кућепазитељи, на Косову и Метохији смо домаћини!
Сваки је пламен имао име, али изгорело је само оно где нам згаришта нису манастири!
Нема само онога што не видимо и кад затрави и закорови.
Смемо се одрећи само онога што се тог 17. марта 2004. одрекло нас.
Бог, Косово и Метохија, песма господња, песма људска- нису, нити ће!
Видео сам пламење што је називало: “Помаже Бог!”
Видео сам људе који су гласније од ђавоље јарости отпоздрављали: “Бог ти помогао!”
Не чини Србију безименим пламеном, Александре Вучићу!
Не усуђуј се да издаш оно што ти на згариштима чува место за трпезом с Господом, вековима, читавом Србијом васкрслом.
Не “бори” се за метар већ не дај случајно ни милиметар онога где тиха молитва монашка надгласа бесни урлик нечастивих!
Пише: Михаило Меденица
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!