Рекао сам свом сину: Сине мој, твоја судбина ће бити тешка, никада нећеш смети да волиш Русију више од Србије и нећеш смети да волиш Србију више него Русију, мораћеш их волети подједнако.
Није ме бринуло да ли ћу погинути…
Битно ми је било да будем на правој страни, а 1999. године борио сам се на страни истине, на страни народа који је бранио своје.
Kосово и Метохија, то је земља која припада Србији.
Данас бих урадио исто, раме уз раме са храбрим српским војницима.
Најтеже ми је пало наређење да се повлачимо. Никоме не желим да доживи пораз без пораза.
Било је тешко. Борци су плакали, јер нико није од гвожђа. И ја сам плакао кришом. Било је и оних којима нисмо видели сузе, али боље сузе него суви плач.
Данас се навршавају три године од смрти руског добровољца Алберта Ахсарбековича Андијева (1970-2021), који је са великим успехом учествовао у борбама са шиптарским терористима на КиМ подржаних снагама НАТО агресора.
По доласку на Косово и Метохију Андијев је распоређен у састав 549. моторизоване бригаде Приштинског корпуса ВЈ (ова формација је у ратно време имала око 14,000 бораца) која је тежишно била оријентисана на затварању државне границе према Албанији и Македонији у дужини од 150 километара.
Приликом ликвидације терористичке групе око Суве Реке, погођен је у око, након чега је снајпер пребацио на друго раме и језиком обрисао оптички нишан од крви. Наставио је да дејствује све док се није изгубио свест услед обилног крварења. Борци 549-те су га запамтили као ванредно способног ратника, кога је красио упоран / несаломив карактер и борбени дух.
После рата је остао да живи у Србији, оженио се и добио сина. Сахрањен је на Централном гробљу у Београду.
Вечна ти Слава и хвала!
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!