Србија није била обавештена да су једној мајци одузета три сина, а кад је та обзнана дошла до Српске јавности, она се поделила у три групе. Једни су тражили доказе, проверавали исте да ли мајка треба да гаји своје синове, самоправдајући своју анестезирану савест и нечињење под плаштом сагледавања чињеница. Други су подржали мере самоуспотављеног центра моћи (Центра за социјални рад) показујући своју прљаву душу, потврђујући одлуку тог самоуспотављеног одметнутог центра моћи, да је деци без своје мајке боље. Трећи, они малобројни, покушали су да одреагују протестом испред центра за социјални рад и тужилаштва, уз пуну свесност да ће бити засути свим могућим фекалијама и блатом у ком се дави Српско друштво ( после фекалија и блата, након конференција за медије ЦЗСР, прети се кривичним пријавама).
Ако сте очекивали да ћу се бавити некаквим доказима да стан, који је повод за одузимање синова, није био разбацан, сметлише, ђубровник (како су га све називали), утисак вас је преварио. Не желим давати повода за полемике за и против, Адвокат мајке је све потанко објаснио. И не помињем имена ни синова ни мајке, довољно су се провлачила кроз прљава уста, прљавих медија. Ко је имао уши, могао је да слуша и чује.
Сви су се већ определили, једни да ” мудро ћуте”, други да кампањски лажу, а трећи су мањина. Галаме, али их нико не чује. Ово је очајнички покушај, вапај (уз пуну спознају да не може да добаци даље од пера и хартије) за нагло буђење, и лоцирање нашег бездушног и анестезираног стања, свеопштег кукавичлука нашег друштва.
Да ли претерујем? Не, нимало. Јуначке и бусајуће груди су се смањиле, лицемерје је нарасло до престола које никад неће бити достижно. Занемели су сви јер не постоје песме које могу да покрију одсуство храбрости. Срамотна држава, такви и ми. Срамота која је највише данас дошла до изражаја, након конференције за штампу Центра за социјални рад, када је до испливала већ поменута и срамотна немост. Данас су речи добиле облик, и то онај облик коцке оштрих рубова, рапавих ивица, чврсто заријене, чије је изношење тог мрачног центра оставило низ посекотина и нереда на души мајке одузетих синова.
Како ћемо “јуначки синови” да бранимо то свето нам Косово, кад нисмо у стању да као људи бар, станемо у непрегледну колону оних који бране право мајци да буде мајка?! Како ћемо ми ” наследници славних предака” да показујемо храброст у спречавању цепања наше целовитости, када нам после овог примера синова и мајке, кокошке кокодачећи прелећу наше столове за ручавање?!
Никако весели Српски роде, наш прави Косовски бој, овог пута у Новом Саду, завршио се девастирајућим поразом.
Упорно, у понављању тражимо непријатеља који негде далеко, њега кривећи за стање у ком се налазимо, а непријатељ је ту, у нама, скинуо је маску и има име. Страх! Разградио је и оно мало што смо имали. Разградио је и основни темељ људског постојања, саосећање. То нас је красило, сад нас одсуство поружује. Због тог страха смо се повукли, убедио нас је да су наши прагови далеко од кривде и неправде.
Колико смо само наивни, близу су, ближе него што појмити можемо. А кад наша сопствена врата буду разваљена, да покупе оно што нам је најважније, нећемо имати коме да се обратимо. Крик и вапај неће нико чути,тад ће шамар самоспознаје доћи касно. Нама, ако се и даље ћути, онда ћутимо још снажније.
Будимо кукавице, то нам добро иде. А ти државо, и ти вођо, Лују Први, модерног Српског доба, ако је потребна сцена за појаву хероја, ево прилике. Кажи колико треба да нас буде под твојом терасом да би сцена била потпуна, и ето прилике, одглуми хероја, врати синове мајци. Јак си, власт је у твојим рукаман, чврсто стојиш.
Само ни Ти, нити било ко под капом небеском не сме заборавити сентенцу која ће трајати док света буде – Дакле, ко мисли да стоји, нек пази да не падне!
Пише: Дејан Милошевић, политиколог, стручњак за Дипломатију и Безбедност
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!