Фондација Лумбарди (Лумбардхи), невладина организација са седиштем у Призрену, објавила је 2023. године публикацију на енглеском и албанском језику насловљену: „Приближавање народу: уметност фресака Богородице Љевишке“ (Брингинг цлосер то тхе пеопле: тхе арт оф фресцоес оф Оур Ладy оф Љевиш, Призрен).
Целина од неколико текстова насталих у различитим временима, састављена је према концепту издавача Арес Шпорте (Арес Схпорта) и уредника Сезгина Бојника (Сезгин Боyник), а пројекат су подржали Министарство културе, омладине и спорта Косова и Хајнрих Бел фондација.
Фондација Лумбарди настала је 2015. године из иницијативе за обнову биоскопа истог назива, да би се временом развила у културни центар који производи савремене уметничке и програме културе који су добро посећени, како стоји на њиховом сајту.
Будући да је програм рада фондације углавном усмерен на савремену уметност, помало је неочекивано интересовање њених сарадника за једну српску средњовековну цркву. С друге стране, Црква Богородице Љевишке, која се налази у центру града, најзначајнији је споменик културе у Призрену, шта више, уписана је на Унескову листу светске баштине, те у том смислу изгледа сасвим засновано и добродошло занимање једне младе невладине организације за њу.
Узимам књижицу у руке. На предњој страни у горњем делу исписан је горе наведени наслов на енглеском језику; испод њега је је ред текста на арапском, потом у средишњем делу наслов на албанском, док су у дну корице наведена имена аутора чији су текстови публиковани.
Црвена (позадина) и црна (текст) једине су боје корица.
За разлику од наслова на енглеском и албанском језику, текст на арапском могу разумети само оријенталисти или историчари уметности којима је управо захваљујући овој цркви познато његово значење. Стих персијског песника Хафиза из 14. века који у преводу гласи: „Зеница ока мога теби је гнездо“, урезан је са унутрашње стране западног зида спољне припрате.
Реч је о запису образованог путника или можда становника Призрена, Турчина, који се, по турском освајању Призрена (1455), суочио са изузетном лепотом зидног сликарства Богородице Љевишке, што га је нагнало на то да свој дубоки доживљај уметности овековечи племенитим речима. Начин на који је то учињено мање је племенит, али је обзиран и трајан: непознати посетилац наручио је да се на одговарајућем месту, да се фреске не оштете, у зид уреже стих чувеног песника.
Могуће је да је у питању био учени посетилац кога су у новоосвојене западне рубове царства у другој половини 15. века довели знатижеља и авантуризам.
Уколико је то био образовани чиновник османске државе, он је свакако знао шта у скорој будућности чека фреске којима се диви у том тренутку.
Наиме, по освајању свакога града Османлије би најстарију и најзначајнију цркву такорећи ритуално претварали у џамију и тиме симболички подвлачили своју победу, а истицали пораз претходне власти.
Претварање цркава у џамије за последицу је имало прекривање малтером њиховог зидног сликарства за потребе исламског богослужења.
Стих песника Хафиза постављен на корицу књижице, која у наслову има уметност фресака Богородице Љевишке није преведен, тако да његово значење измиче највећем броју оних који књигу неће прочитати, али ће је приметити и евентуално прелистати.
Посматрајући корицу на којој се на истакнутом месту налази текст на арапском, неупућена публика може доћи до збуњујућег закључка да је Богородица Љевишка исламска сакрална грађевина. Међутим, у цркви Богородице Љевишке то је једини запис на арапском, и односи се, као што је речено, на утисак који су хришћанске фреске оставиле на давног посетиоца, муслимана, пре више од пола миленијума.
Задња корица призренске публикације нуди још необичније дизајнерско решење: лик Богородице насликане у апсиди капеле посвећене Светом Николи сведен је на црни цртеж на црвеној подлози.
Ако предњу и задњу корицу посматрамо хијерархијски, нејасно је зашто је стих на арапском стекао предност пред ликом Богородице, патрона цркве, о чијем сликарству ова публикација говори, одн. више о рецепцији њеног сликарства током социјалистичког периода Југославије (ФНРЈ и СФРЈ), значају копирања фресака, уз извесна теоријска разматрања.
Иако би у професионалном смислу то било логично и очекивано – избором боја на корицама није успостављена веза са фрескама Богородице Љевишке, које су привлачне, ведрог колорита, у којем преовлађују живи, некада интензивни тонови окера, цинобер црвене, зелене и плаве.
То је управо особеност по којој се ово сликарство издваја у односу на друге очуване фреско целине свога времена.
Ово тим пре с обзиром на историју ове цркве, о чему ће бити речи мало касније.
Зашто су се дизајнер и уредник определи за црвено-црне корице, када се та комбинација боја среће само у неколико епизода Страшног суда, у спољној припрати, где су црним цртежом приказани грешници који се муче у пламену пакла?
Околност да је на колористички идентичан начин приказан Богородичин лик на задњој страни корица упућивала би на закључак да је Богомајку снашла иста судбина као и грешнике, што би било превише и за најрадикалније нехришћане или атеисте.
Уверена сам, стога, да то није право „читање“ ове слике.
У том случају преостаје закључак да је комбинација црвене и црне изабрана зато што су то боје албанске заставе.
Али, зашто би бојама албанске заставе био обојен лик Богородице и како се тиме уметност фресака наше цркве приближава народу, како је насловљена публикација о којој је реч: „Приближавање народу: уметност фресака Богородице Љевишке“?
Да ли су боје којима је заиста осликана Богородица Љевишка толико далеке народу, да су боје албанске заставе једини начин да му се публикација, а са њом и фреске, ипак приближе?
Аутори текстова су Арес Шпорта и Сезгин Бојник са текстовима насталим за ову публикацију, Ото Бихаљи-Мерин, чији је текст каталога под називом „Богородица Љевишка: човек, природа и предмети на фрескама“, Београд изд. „Југославија“ из 1953. године преведен и прештампан, као и део чланка Шкељзен Маљићија из 1981. године, првобитно објављеног на српском језику, и најзад, прилог Јелене Васић, настао за ову прилику.
Текст Ото Бихаљи Мерина насловљен је према називу изложбе копија детаља љевишких фресака које су начинили сликари-конзерватори, професионални и брачни пар, Бранислав и Зденка Живковић.
Копије су настале по откривању зидног сликарства испод слоја малтера којим су биле покривене у другој половини 15. века, од када је црква служила као џамија, а средином 20. века, велико откриће остварено је захваљујући радовима Савезног института за заштиту споменика културе, којима је руководио Бранислав Живковић.
Велику вредност сачуваног живописа, који чини само око 30 одсто првобитне целине, нарушавају систематски и густо нанета оштећења на свим осликаним површинама, како би малтер лакше приањао уз њу и како се не би касније крунио. Реч је о уобичајеном начину „припреме“ осликаног зида за малтерисање.
Копије детаља фресака на изложби из 1953. насликане су као рестауриране, без оштећења, и стога су лакше сагледиве.
Неке од њих репродуковане су уз Бихаљи Меринов текст, који је као централни, истакнут већим фонтом у односу на остале.
Ипак, уз уважавање историјског тренутка настанка текста и богате личности аутора, умесно би било изнова га критички публиковати с обзиром на извесне материјалне грешке и погрешне интерпретације.
Издвојићу неке: претпоставка да је Хафизов стих на арапском урезао радник који је малтерисао цркву показује наивну представу о средњовековном друштву у којем је једва неколико процената становништва било писмено, те је минимална вероватноћа да је неко ниско позициониран на друштвеној лествици читао Хафизову поезију; међу светим женама приказана је Света Теодосија као монахиња коју прати очувани натпис, коју Бихаљи Мерин погрешно идентификује као византијску царицу Свету Теодору, која се слика у владарском орнату; грешница у Страшном суду идентификована натписом као „жена која је одбила да подоји туђе дете“ не доји змију, већ је змија гризе за груди, будући да су у призорима Страшног суда змије често приказиване како нападају оне делове тела грешника, којима је грех начињен.
У пропусте спада и то што су на таблама у боји на којима су репродуковане копије фресака идентификоване само репродукције већег формата, док је по неколико мањих на свакој од дванаест страна остало неидентификовано(!).
Ото Бихаљи Мерин није био стручњак за средњовековну уметност, као што то нису ни аутори осталих текстова, па су наведени пропусти разумљиви, али не и прихватљиви, уколико се очекује елементарна академска релевантност публикације.
Очигледно је да је недостајало учешће историчара уметности, медиевалисте.
У другим текстовима наилази се на дезинформације или полуинформације поводом неких историјских догађаја.
Тврдња Сезгина Бојника да су Срби 1913. године анектирали Косово не одговара чињеницама и може се сматрати тенденциозном.
Раније део Византијског царства, област Косова и Метохије у саставу српске средњовековне државе трајала је од краја 12. века, да би од владавине краља Милутина (1282-1321) постала је средишњи део државе Немањића.
Као и читав Балкан, тако је и средњовековну Србију османска војска освојила средином 15. века.
Отуда територије које никада нису имале самосталност, а које су се у прошлости налазиле у саставу српске државе, 1913. године нису биле анектиране, већ их је српска војска повратила од Турске победама извојеваним у Другом Балканском рату.
Арес Шпорта нас лапидарно обавештава да је Љевишка „као и многе друге цркве оштећена током рата на Косову 1999/2000. и касније“, али не наводи за читаоца важну информацију ко је то, када и зашто учинио.
Као рођени Призренац, Шпорта је свакако упућен у то да је реч била о организованим албанским нападима широм Косова и Метохије, на све српске цркве у Призрену – граду са највише до данас очуваних цркава средњовековне Србије – и о спаљивању њиховог живописа.
Не обавештава нас ни да се то догодило 17. и 18. марта 2004. године, у време када су Срби, готово до последњег, били напустили Призрен. Том приликом црква Богородице Љевишке нападана је споља и изнутра, а њено сликарство је горело. Културни злочин несагледивих размера, почињен у мирнодопско време у Призрену, догодио се пре само две деценије.
Такви инциденти су се у историји незалечених сукоба дешавали и дешаваће се.
Чини се, ипак, да би морална обавеза интелектуалаца, без обзира на нацију којој припадају, требало да буде да преко те чињенице не прелазе лежерно, као што је овде случај, уколико су се већ определили да пишу о једној од највећој жртава тог злочина.
Само две године касније (2006) на Унескову листу светске баштине уписани су црква Богородице Љевишке и манастири Пећка патријаршије и Грачаница (2006), који су додати раније уписаним Дечанима (2004).
Убрзани процес уписа догодио се управо као непосредна последица девастације српског средњовековног наслеђа у марту 2004. године са намером да се највреднији његов део који задовољава високе УНЕСЦО-ве критеријуме заштити тиме што се ће на њега скренути међународна пажња.
Истом приликом (2006) сва четири споменика уписани су на Листу светске баштине у опасности на којој се налазе и данас, после 18 година, према Унесковој процени њихове безбедности.
Највећа оштећења међу наведеним црквама претрпела је управо Богородица Љевишка.
Када се саберу овде сумарно изнети коментари и нека подсећања, тешко је избећи утисак о томе да је одлука да се публикује књига о Богородици Љевишкој, „из неутралне позиције“, у старту имала циљеве, који су далеко од неутралних.
Јер, порука коју шаљу корице упечатљивија је својом политичком тежином од укупне садржине публикованих текстова, међу којима се квалитетом издваја текст Шкељзена Маљићија из 1981. године.
Иако је реч о издању невладине организације, која је можда могла да поступи и другачије, показало се да Фондација Лумбарди у стопу прати културну политику актуелне власти Косова, којом се годинама ради на измени идентитета српског културног наслеђа.
Чланцима посвећеним најзначајнијој цркви Призрена „умотаним“ у боје албанске заставе, шаље се јасна порука којом се српска средњовековна црква Богородице Љевишке у Призрену покушава „ребрендирати“ тако да одговора новим властима нове државе.
Може се поставити питање да ли је за њено албанско окружење она данас прихватљива само уз „корекцију“ идентитета?
Са цивилизацијског становишта, реч је о непримереном поступку у етичком и професионалном смислу на који свакако треба скренути пажњу. Посебан његов вид чини овде приказана „лажна неутралност“.
Колико су је аутори ове публикације свесни, питање је које им се може поставити, са изузетком покојног Ото Бихаљи Мерина.
Ауторка је историчарка уметности
Пише: Александра Давидов Темерински/Извор: Данас (Текст је изворно објављен 3. марта)
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!