Ветерану рата 1992. против хрватског агресора, потомака усташа НДХ, потребна помоћ за превазилажење тешке животне ситуације.
Скромно, стидљиво, невољно али приморан да се ипак обрати за помоћ Игор Туцић, у Фејсбук групи ветерана, његових сабораца, кратко је написао:
Немам никакав дом. Подстанар сам годинама.
Некада немам хране.
Тренутно немам ни за станарину.
Већ сам био избациван на улицу.
Ништа чудно!
Не чуди ме Небојшина ситуација.
Где нам је сада држава?
Број рачуна: 325-9300706172552-63
Девизни рачун
325-9341703697512-16
Ако може
Контактирали смо Игора како би смо више сазнали о разлогу који га је навео да се овако обрати јавности. Из разговора са њим стекли смо утисак да се ради о искреном човеку, некадашњем српском борцу а данас ратном ветерану, који се нашао у вртлогу животних невоља са неизвесним исходом.
Пружа на увид сву своју документацију и упућује свког ко сумња на војни одсек у Зрењанину “тамо ће вам рећи све о мени. И ко сам и шта сам. Где сам служио војску, и где и када сам учествовао у борбеним дејствима. ВЕС који сам био, чин који имам, колико ми је трајао војни рок, продужет колики сам имао. Јер је 91. године у новембру војни рок са 12 месеци продужен на 15 али је укинут када је мене закачило око месец и по дана продужетка. Тако да сам служио 13 и по месеци” каже Игор.
Редом наводи имена претпостављених током година слућења у војсци, по имену, чину, ратном распореду. Много више од онога што смо желели да сазнамо и планирали да објавимо.
Током НАТО агресије одмах је мобилисан, очекивао је да ће бити послат на Косово и Метохију али је све време бомбардовања остао на положај у свом реону.
Године су пролазиле, живот доносио и односио радости и невоље. Да се ради мора а Игор од посла не бежи. Радио је који год посао је могао да нађе. Неко време је радио као таксиста али је и ту добио отказ.
“Шефа је срамота да му скоро бескућник ради и вози људе. То ми је буквално рекао. Његова замисао је да подигне фирму на виши ниво и да има возаче из “вишег нивоа грађана. А ја сам за то неподобан” успева Игор да нас шокира својом причом!
Тако је опет остао без посла. Прошле године је поново успео да се запосли али тек од 15. децембра. Прва плата још увек није стигла а и када стигне…
“Прва плата, када је добијем, ме опет оставља или без станарине или без хране. А стан морам да плаћам” каже Игор за портал Косовска Истина.
Када је имао 20 година, док су ратови у бившој Југославији још увек трајали праћени тешком економском кризом, његова мајка одлучује да започне нови живот и напушта породицу. Осам година касније умире отац.
“И од тада се породица расула и поделила. А са очеве стране су ми најближи умрли. Брак ми није успео јер нисам био богат зет. И био сам сам, тако да је утицај жениних био прејак за њу” дели са читаоцима портала Косовска Истина Игор своју животну причу не устежући се да изнесе све битне детаље које смо ми, ипак, одлучили да избегнемо осим оних неопходних.
Након смрти оца мајка и сестра врше притисак на њега да прода очевину како би поделили новац. На крају пристаје “само да се све смири”. Није очекивао да ће ту прилику искористити и женина породица која није одобравала његову одлуку да својим делом новца располаже у договору са својом женом, те купи кућу за себе и породицу коју су основали.
“Тада је већ живео у Вршцу “али никако нисам могао да се снађем у овом граду а немам више куда. И морао сам да продам своју кућу, и купим мањи стан. А онда сам морао и стан да продам јер нисам имао редован посао а рачуни за централно грејање су се гомилали, а не може да се искључи а комунално је претило хипотеком над становима дужника. Морао сам да продам стан како ми га не би одузели због неплаћених рачуна. И тако сам већ годинама подстанар”, објашњава Игор.
Данас, народски речено, једва саставља крај са крајем. Од свега што успе да заради једва да нешто претекне када плати станарину. Нема куда да оде.
“Мајка ми је једном рекла, када сам је звао да ми помогне: “Стани испред Цркве и пружи руку” Није хтела да ми помогне јер наш однос није више био добар од када ме је оставила. Да ли је за очекивати да буде добар?” констатује Игор.
Око новогодишњих празника ни фирма у којој је запослен не ради. Тако да је остао и без тог једног оброка дневно који је тамо имао.
На крају разговора Игор се новинару видно потресен извињавао што се “исповедао” због чега му је све постало још непријатније. Кратко је констатовао да ће “можда ипак да обрише објаву”.
Пре него се одлучи да је обрише, ми смо решили да је пренесемо читаоцима како би се упознали са тешком судбином овог ветерана и помогли му да преброди изузетно тежак период у свом животу. Можда се и нађе неко из Вршца, града у коме сада живи Игор, ко би могао да му понуди пристојан и иоле сигуран посао или стан под повољнијим условима.
На друштвеним мрежама је много више објава о угроженим животињама него људима. Можда и зато што је животињи лакше помоћи, а и ако не успете, лакше се пређе преко тога. Време је тешко за све који живе од свог рада али баш зато би требало ујединити снаге, одрећи се макар једног оброка месечно да би неко могао у току дана да има свој оброк.
Можда ипак није толико тешко помоћи човеку у невољи. Бројеве рачуна за помоћ Игору Туцићу навели смо на почетку текста. Шта даље треба учинити, знате већ и сами.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!