Адвокат Жарка Зарића је написао жалбу и позвао тужиоца да изведу сведоке и подигне оптужницу а не да држе Жарка у притвору без разлога. Само један сведок је изведен и све што је рекао било је у Жаркову корист.
Жарко Зарић, као стари полицајац, је 1999. је био у дежурној служби општине Исток. Кад би завршио смену, чувао би село за време бомбардовања.
Разлог прогањања Зарића је што је организовао повратак у селу Љубожда, општина Исток, Метохија. Село се налази на 25 км од Пећи, мало мање од Србице. У селу је направљено 16 кућа. Срби су се враћали.
Сваке године су се славиле Литије, Свете Тројице. Долазили су и расељени Срби, жене, девојке, омладина и ишли на Литије у селу Љубожда. Међутим, знало се да Шиптари то неће дозволити.
Пријавио га и организовао Реџај, Шиптар из села Црнце заједно са Исеном Дуракајем из Љубожда. Дуракај је пореклом из Албаније, доведен за време Тита и био члан терориситчке организације УЋК. Јавно се хвалио о томе.
Поред тога су организовали петицију где су приморали све Шиптаре из села, и оне које су хтели и оне који нису хтели, да се потпишу да се Жарку забрани боравак у сопственом селу. Кад би Дуракај срео неког Србина, отворено би им рекао да Жарко није ту пожељан и да се склони, да не би требало да борави у селу, и да је упозорен. Два пута су му припретили, једном пуцали из даљине у прозор и једном разбили камењем стакло.
Такође су пријавили сијасет сведока и то комшија Зарића. Нико од сведока неће да сведочи.
Син тога Шиптара који је оптужио Зарића за злочин је недавно доживео мождани удар и тренутно се налази у болници.
Тренутно је село пусто. Нико се не усуђује да оде тамо. Пре неки дан су алфалитрали улице у селу…
Прочитајте текст који је написао Никола Васић о Зарићу.
Док смо прошле зиме седили код Жарка, уз шпорет и ракију, који су нас грејали као срца Љубождана, ни помислио нисам да ће данас овај благ и насмејан човек бити у приштинском казамату и, на правди Бога, своје пензионерске дане, уместо у вољеној Љубожди, проводити у ћелији.
Чинило се да мала, пркосна Љубожда код Истока васкрсава. Поред сваке рушевине била је по једна нова, повратничка кућа, све су баште биле изоране, све цркве очишћене од корова, гробља окађена.
Баш на слици коју чувам за успомену на ове невероватне људе, виде се на столу предмети и остаци нађени око цркве Богородице Хвостанске.
Вратили су се Источани да би постали све – и пастири и баштовани, проналазачи, чувари, а пре свега да поново постану комшије и заједничари.
Показали су својим унуцима где су им корени, очистили и подигли спаљена огњишта и поново резали славске колаче у својој цркви.
Али… Србима у Метохији не да се да се радују, чак ни на сопственим згариштима. Неком изгледа озбиљно смета што је једно српско село оживело двадесетак старијих људи, што им сада деца долазе у посету, што граде, обнављају, саде.
Зато је Жаре одведен. За пример осталима – да се не обмањују да могу да се врате.
Без сведока, без доказа, Жарко Зарић бивши припадник МУП-а, иначе пензионер, ухапшен је за наводну, командну одговорност.
Иако се 2017. године вратио у Љубожду, а и пре тога редовно долазио, тек 2023. некоме се учинио крив.
И одлучише да га задрже, док не смисле ЗАШТО. А нама је већ јасно.
Нека је Господ са тобом, Жаре и са твојим Љубожданима који ти сеју башту и пале кандило.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!