Крај године увек служи за свођење рачуна, а 2023 година је обележена са два догађаја, трагична сама по себи. На првом месту су свакако трагедије у ОШ Рибникар и Младеновцу. Катастрофа која је нас је обележила као стигма где смо јурећи за некаквим стандардима, цивилизацијским тековинама, напретком наше деце,тој истој деци на чију се будућност позивамо одузели нормални ток одрастања гурнувши их у мрачни тунел на чијем крају излазе бића осакаћених емоција.
Новонастали шок нас није отрезнио, сузе су врло брзо постале синоним за лицемерје, па је уместо збора који би требао да генерише промену парадигме стварности и системског пропадања, ископао нове ровове у који су нас гурнили исти они који који стварност креирају управљајући системом.
Сузе су усахнуле, својеврсна “елитна животињска фарма” ради пуном паром. Шоу се наставља. Уследиле су политичке игре два огледала која се међусобно хране,својим рефлексијама су снажније слуђивале људе који се између њих налазе.
Политички естаблишмент (сви који у њему учествују неважно да ли су позиција или опоненти) је морао да настави ка путу ипуњавању обећаних концесија датим међународном фактору који је од ове земље створио колонију ружичасте боје. Ограде се не виде, нико не жели да побегне.
Почетком 2023 године је стигао фамозни Француско-Немачки предлог за решавање питања КиМ. Предлог је прихваћен уследио је Охридски Анекс уговора и најава избора који су имали за циљ легитимизацију такве политике. Читав естаблишмент је кренуо у кампању, неко најављујући нови политички покрет (Алекдандар Вучић), неко са наративом “Правац Европа” (Драган Ђилас), а “патриотски” наратив се свео на један протест.
Избори су планирани за септембар, али је трагедија у Рибникару и Младеновцу тај термин померила за децембар. Тако су трагедије постале активни део политчке кампање црнилу дода још мало нијансе таме. Сваком је сада јасно да су избори расписани из само једног разлога, Косова и Метохије.
Потребна је била легитимизација политике превара и предаје Српских националних и државних интереса. Идеја о активном бојкоту, одузимањем легитимитета естаблишменту малом излазношћу, који би се наставио исте изборне ноћи и дана након, генерисањем окупљања свих оних који нису унутар политчког естаблишмента, ширењем грађанске непослушности, притиском на Уставни суд, оспоравањем легалности самог изборног процеса (избори нису одржани на Косову у Метохији), чиме би успорили процес разградње државне територије, купили време, приморали међународни фактор да мора да рачуна на стварање новог политичког естаблишмента са легитимитетом, није наишао на разумевање.
Постојећи естаблишмент је антиципирао опасност од таквог подухвата, разумевајући да грађани не разумеју моћ одузимања легитимитета, посегнуо је за снажну кампању стварајући нове политчке покрете који су они гајили на њиховим телевизијама, такође креирањем ПроГласа чији су иницијатори корисници свих бенифиција система, што је дало резултат. Изласност је била велика. Легитимитет је добијен, шоу се наставио измишљањем Мајдана, обојених револуција док се у позадина само обзанила одлука о прихватању РКС таблица тзв Косова која је донесена раније. Та вест је имала своју актуелност само један дан.
Најава могућег понављања Београдских избора естаблишменту иде у корист, јавност ће имати још један фокус који ће замаскирати процес око Косова и Метохије, а и да их не буде, биће буке око тога ко је продао мандате, па ће се сетити легитимитета и оспоравати ту неку створену већину. Свакако су на добитку. Зашто им је важан легитимитет великом излазношћу дат на изборима?
Добили су парламент који има двотрећинску већину за усвајање договорених споразума, други део политичког спектра који ће бити против. Слика је пуна. Можда је узалудно, али треба подсетити да Франуцуско-Немачки предлог захтева де факто признање стања на терену КОЈЕ ЈЕ УЗ АКТИВНО УЧЕШЋЕ РЕЖИМА У БЕОГРАДУ СТВОРЕНО.
Ствар је у формализацији. Споразум ће бити представљен тако да ће бити прихватљив за већину грађана , у првом кораку нема чланства тзв Косова у УН, али због” развоја економије, будућности наше деце” прихватамо стање ствари на терену. Можда је још узалудније подсећати на континуитет политике продаје и предаје Србије на КиМ, да је у мандату “патриотског” наратива режима предато више од 25 надлежности Србије тзв Косову, можда је јалово подсетити на предају 751 имена, презимена, адреса јавних и тајних, људи из цивилне заштите на Северу Косова и Метохије ( наше обавештајне позиције) по чијем списку је ухапшено више од стотину људи од стране РОСУ.
Уз стално подсећање на некакав бивши режим, Борка и његове споразуме о таблицама, да се ми не би досетили да је у питању континуитет исте политике ( идеалан сценарио, гле чуда, Борко је сад у “водећој опозиционој странци ССП Драгана Ђиласа). Очигледно су исправно проценили, досетили се нисмо. Звечи сад Србија од мудролија, важан је опстанак, живот обичних људи доле, геополитичке околности су такве, имамо резолуцију 1224 СБ УН, Руси ће да ослободе Балкан итд..
Е па то тако не функционише. Буде ли се формализовало створено де факто стање, врло брзо ће уследити и нова резолуција која тај договор мора да озваничи (резолуција 1244 СБ УН се може променити уз пристанак Србије). Нико уместо нас неће рећи не, чак ни Русија, којој је потребна недвосмислено изражен став званичног Београда да би имала шта да подржи. У супротном ће као и свака сила посматрати свој интерес. Зато и годинама Упорно понављају да ће подржати све што званични Београд каже да је у интересу Србије, народ је свој легитимитет на изборима естсблишменту уступио. Тај конформизам и задовољење певања о Косову по трговима и стадионима је узео маха. Увукао се,а разноразним причама, аналитичара од друштвених мрежа до телевизија о тим светским дешавањима, чекању тренутка (иначе о томе ништа не знају) је амортизер који грађани због тог непостојећег комфора све више прихватају.
Ипак, постоји и један простор за деловање свих оних који имају воље да се боре, они који не пристају на разградњу наше државности, а то је једна застава, један барјак, УСТАВ. То је пут за окупљање свих оних друштвених организација без обзира на разлиеке, па чак и оних који су испали из трке за коју се унапред знао победник. Један циљ : повратак Србије у Уставни поредак, Избори нису били легални (Устав посматра Србију као јединствену целину, а нису одржани на Косову и Метохији без икаквог правног образложења), самим тим нови сазив не постоји, из нелегалног се не може родити легално.
То је пут за сабрање свих, ако за то буде и разумевања. Уколико не, као меру за наше поразе, имаћемо те песме по трговима, стадионима и кафанама. Кад нам кокошке кокадачећи почену скатати по нашим “Господским трпезема” чућемо ехо подсмеха свих. Тад ћемо у огледалу видети своја искривљена лица срамоте, али бар ћемо знати зашто.
Пише: Дејан Милошевић, политиколог, стручњак за Дипломатију и Безбедност
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!