Енглези су у „Енциклопедији Британика” изричито написали: „Ђурађ Кастриот или Скендер-бег је српског етничког порекла. Оливер Шмит, познати бечки албанолог, у својој недавној студији написао је да не само да је Кастриот српског порекла, већ се није борио за албанску државу и народ, већ да обнови отаџбину свог оца. Оливер је у Албанији оптужен да је „починио светогрђе и вређао национални понос Албанаца!“
Летопис који се зове „Други хиландарски акт“, писан је ћирилицом на српском језику!
У документу се, уз оца Јована, помињу и његови синови Репош, Станиша и Ђурађ – наиме, ово је други историјски помен Скендербеговог имена у српском облику. Први, такође у српском облику, налази се у „Првом хиландарском акту”. Уз српски облик, историја памти и латински Ђорђе, Георгије – али никада нигде није записано под арнаутским именом „Ђерђ“. Имао је и брата Костадина, сестре Јелену, Мару, Влајку, Ангелину и Марицу – такође су све остале упамћене и записане у историји само под српским или латинским облицима његовог имена. По овом уговору, управа манастира уступила је Кастриотима на становање за „шездесет флорина“ ломачу Светог Ђорђа (Арбанашки пирг).
Када је Јанош Хуњади победио војску Османског царства код Ниша 1443. године, Скендербег је напустио султанову војску (где је одведен као дете), вратио се у домовину и поново примио хришћанство. На превару је преузео контролу над Кројем, из којег је наредних 25 година водио борбу против Отоманског царства, Млетачке републике и непријатеља напуљског краља, практично без већег пораза. Под покровитељством Венеције, Скендербег је одређен да командује војним савезом племића из северне Арбаније и Зете марта 1444.
У великим Кастриотићевим биткама могли су учествовати само хришћани, јер је његова борба првенствено била усмерена на обнову његовог православног отачаства, тј. је, Епирско краљевство, настало на рушевинама српског царства, под влашћу обласних господара.
Занимљиво је да је у овом италијанском рукопису, који се чува у библиотеци Мерцијани у Венецији, грб Кастриота скоро у потпуности бео (сребрен), са две црне главе двоглавог орла. Наиме, ово није усамљен пример да је Скендербегов грб приказан у две боје, постоји десетак таквих хералдичких илустрација. Стога се поставља питање – званична (лоша) арбанашка романтична историографија тврди да њихов црни двоглави орао потиче из Византије и да њихово име Шћипетар потиче од „синова орла“, али је добро познато да је византијски орао златни а белог орла користила је само српска господа у средњем веку. Закључак је врло очигледан, није реч првенствено о орлу римског Палеолога, већ о орлу српских Немањића, што би наш витез Скендербег с правом могао да употреби.
Такође:
Први Кастриот је забележен у историјским документима, не под арбанашким или грчким именом, већ под српским именом Бранило!
Бранило Кастриотић је био слуга цара Душана, који му је дао на управу област Јанина у Епиру, чиме је постао родоначелник српске племићке породице Кастриотић. Надамо се да ће ово родословно стабло Кастриота, које су направили Италијани, разуверити и највеће скептике о српском пореклу Скендербега, јер у то заиста нема сумње. Такође, о њему је писало “Allgemeine Encyclopädie der Wissenschaften und Künste, in alphabetischer Folge von genannten Schriftstellern”, 1868., стр. 122.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!