Власт у Москви је још једном, слањем обавештајаца ФСБ-а у Београд, подржала тиранију Александра Вучића над грађанима Србије. Руско Министарство спољних послова, а нарочито портпаролка Марија Захарова, подржава студентске протесте, за које тврди да нису обојена револуција већ демократски начин изражавања незадовољства због корупције. Ипак, руски амбасадор Александар Харченко сваким поступком доказује да је Вучићев „лојалиста“. Званични Кремљ није реаговао на Вучићеве одлуке да у свим међународним форумима гласа за резолуције и декларације, којима је Русија оптужена за агресију на Украјину, па ни на Вучићево признање да је украјинској војсци продао гранате и муницију вредну 800 милиона евра. Док је Вучић понижава, Русија подржава његове смртоносне акције против српског народа и Србије. Да ли ће Срби почети да масовно окрећу главу од Москве?
Прелиминарни резултати истраге, коју су спровели руски обавештајци из Федералне службе безбедности, показују да српски органи силе нису употребили звучни топ током протеста 15. марта у Београду. Званични извештај још није објављен, али сигурно ће бити усклађен са интересима Александра Вучића.
– Људи из ФСБ-а су одрадили посао, обишли су све справе које имамо. Ускоро ће изаћи са својим ставом око звучног топа, да бисмо развејали још неке од лажи. Да бисмо могли да покажемо чиме се све служе блокадери, како обмањују и како то све изгледа – рекао је вођа напредњачког картела.
Вучић је покушао да изазове крвопролиће на београдским улицама током студентског и грађанског протеста. Наредио је употребу звучног топа, чији удар је требало да покрене смртоносни стампедо. Удар соничног оружја извршен је у време одавања почасти жртвама масакра под надстрешницом новосадске Железничке станице.
Напад је само делимично успео. Протест је прекинут, неколико хиљада грађана је задобило психо-физичке повреде, али нико није убијен.
Сви представници власти – Вучић, Дачић, Вучевић, Орлић… – одмах су пласирали серију лажи. Прво су тврдили да полиција, Војска и БИА немају сонично оружје, а онда да имају, али да није употребљено. И та лаж је демантована. Један припадник Жандармерије је открио да се возило са звучним топом налазило код Дома Народне скупштине. Други жандарм је рекао да је лично учествовао у монтирању тог оружја на кров палате „Албанија“, док је бивши полицајац, Ж.Р. из Трговишта, признао да је лично испалио звучни талас „да испумпа препумпане“.
Без поверења у српске полицијаце и обавештајце, Вучић се за помоћ обратио Русима и Американцима. Влада Србије је упутила молбу ФСБ-у и ФБИ-у да спроведу истрагу о употреби звучног топа. За разлику од ФБИ, који је одбио да учествује у том игроказу, руски обавештајци су пристали да доказују Вучићеву невиност.
По ко зна који пут Кремљ се окренула против српског народа. „Званична Москва“, без обзира ко је представљао, у свим критичним тренуцима, уназад три и по деценије, стајала је на страну непријатеља Срба.
У време ратног распада СФРЈ, Русија је Хрватској продала ПВО систем С-300, иако је тада постојао ембарго на увоз оружја у „лијепу њихову“. Леонид Керестеџијанц, тадашњи руски амбасадор у Загребу, за тједник Глобус је изјавио да „Србија не може рачунати на помоћ Русије док се меша у унутрашње ствари Хрватске и помаже Србе у тзв. Крајини, Русија се никад више неће због Србије одрећи добрих односа са Хрватском„.
Русија је тада, 1993, у Савету безбедности Уједињених нација гласала за Резолуцију 871, којом су Срби у Крајини означени као побуњеници који морају да буду кажњени. Две године касније, Русија у СБ УН није ставила вето на одлуку о НАТО бомбардовању Војске Републике Српске.
После НАТО агресије на СР Југославију, руске јединице су напустиле Приштину, остављајући хиљаде српских цивила на милост и немилост албанским терористима. У српској јавности су тадашњи „руски греси“ стављани на душу Бориса Јељцина. Тобоже, Јељцин је подржавао српске непријатеље јер је Слободан Милошевић стао на страну поражених руских комуниста, које је предводио Валериј Зјуганов.
По тој логици, колико непријатељство према Србији би требало да данас гаји Русија, с обзиром на бројне спорне поступке Александра Вучића. По његовом налогу, Србија је у Уједињеним нацијама и на свим форумима гласала за резолуције и декларације којима је Русија оптужена за агресију на Украјину. Вучић је лично потписао тзв. Тиранску резолуцију, којом се Србија обавезала да ухапси Владимира Путина и изручи га Међународом суду у Хагу, који га терети за ратне злочине.
Такође, Вучић се хвалио да је преко посредника украјинској војсци продао наоружање и муницију вредну 800 милиона евра. Тамара Вучић је 18 пута ишла у Кијев, на дружење са Оленом Зеленски, да подржи украјинске власти које су отеле руске храмове, хапсили и протеривали руске свештенике и монахе. Вучић је и на српској политичкој сцени ширио русофобне ставове. Два пута је организовао медијске кампање у којима је оптуживао руске обавештајце за шпијунажу, а није избегавао прилике у којима се ругао и лично Путину. Хвалио се како не контактира са Путином, две године се нису чули телефоном, а кад би га Вучић назвао, руски председник би му се одмах јавио. Кад га је Путин јавно позвао на самит БРИКС-а у Казањ, Вучић је одбио са образложењем да „има гужву у шеснаестерцу“, тог дана му долази пољски премијер Доналд Туск.
Путин и Русија игноришу сва зла која против њих чине Вучић и његов режим. У руским државним медијима тек понекад се објави неки текст са критичким освртом на Вучићеве антируске поступке, али без изјава руских званичника. Српски интелектуалци, нарочито они са русофилским имиџом, претпостављају да Кремљ не жели да затеже односе са Вучићем јер је Србија, поред Белорусије, једина европска држава која није увела санкције Русији.
Међутим, руска власт добро зна с ким има посла. То потврђује и чињеница да је Русија две последње транше кредита Републици Српској (прва од 500 милиона евра, а друга од 200 милиона евра) проследила преко Будимпеште, а не преко Београда.
Очевидан је и заокрет водећих руских дипломата у оцени природе протеста у Србији. Пре годину и по, после децембарских избора 2023, портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова је износила исте ставове као и Вучић, оптужујући опозиционаре да побуном против изборне крађе „призивају крвопролиће као на кијевском тргу Мајдан“. Захарова сада, док траје студентска и грађанска побуна против напредњачког картела, тврди да није у питању никаква обојена револуција, него мирно и демократско изражавање незадовољства корупцијом у коју су укључени представници српске власти.
Ипак, у руској спољној политици постоје дисонантни тонови. Про-вучићевске ставове, сасвим супротне онима које заступају руско Министарство спољних послова и Захарова, износи руски амбасадор Александар Харченко.
Заинтересован искључиво за личну корист, Харченко се ставио на располагање Вучићу. Забранио је улазак у руску амбасаду проф. др Дејану Мировићу, Драгани Трифковић и осталим српским интелектуалцима, који оштро критикују власт СНС-а, а лобирао је да Александар Шешељ у новембру прошле године, недељу дана после масовног убиства под надстрешницом, добије орден за „јачање мира„. И млађи Шешељ, као и његов отац Војислав, „јача мир“ тако што прети српским студентима пребијањем, па и убијањем.
Таквим поступцима, којима доказује лојалност Вучићу, Харченко покушава да му се додвори како би, после напуштања амбасадорског положаја, он или његов син добили место у Управном одбору Нафтне индустрије Србије или Србијагаса. На исти начин, срамним улизиштвом, место у УО НИС-а, на коме прима хонорар од 7.000 евра, добио је Александар Чепурин, Харченков претходник на месту руског амбасадора у Београду. Кад је дошао у Србију, 2012. године, Чепурин је износио коректне ставове. На новинарско питање да прокоментарише Александра Вучића, Чепурин није одговорио директно, већ је цитирао руску народну мудрост: „У свакој породици има неки ментално поремећени члан, који срамоти и себе и све остале, али такав никад не може да постане вођа породице„. Међутим, брзо је ревидирао ставове. Доказујући да је корупција основна привредна делатност и у Русији, као и у Србији, Чепурин се годинама улагивао свим члановима породице Вучић, нарочито Анђелку Вучићу, кога је наливао руским белим вином са поткавказја и вотком „Стандард“, која, како је говорио, „није скупа, али најбоље греје стомак и душу“.
У мемоарима „О Србима и Србији“, Чепурин је написао да је „у Србији упознао много људи који воле Русију, а највише је воли Анђелко Вучић“.
Путин је, избором амбасадора које је слао у Београд, нанео штету српско-руским односима. Путин је и лично, предизборним посетама и изразима подршке Вучићу, ширио незадовољство, па и разочарење многих Срба, који немају разумевања за све стране политичаре – били они из САД, ЕУ, Кине или Русије – који подржавају вођу владајућег картела.
У истом пакету „руских грешака“ налази се и спремност њихових политичара и обавештајаца да сарађују са Александром Вулином. Иако руски обавештајци, као и њихове колеге широм света, са задовољством граде сарадничке односе с људима попут Вулина, који имају утицај а никакву политичку тежину, то не оправдава подршку којом наносе штету целом народу и држави.
Руске службе добро знају ко је и какав је Вулин, па оне су му и организовале лечење од наркоманске зависности у Москви. Знају и за његове финансијске малверзације, какве су омогућили и другим припадницима напредњачког картела. Руске службе су објавиле податке са рачуна гувернерке Јоргованке Табаковић, који показују да је у московској банци депоновала 227 милиона евра. Податке о Вучићеве две милијарде у истој банци још нису објавили у државним медијима, али пласирали су их преко алтернативних извора информисања.
Званичним путем су обавестили западне службе о каналима за шверц руског вештачког ђубрива, које је ишло преко фирме Промист, чији власник је напредњачки тајкун Небојша Петрић, познат по блиским везама са Андрејем Вучићем. Дакле, Руси знају какав злочиначки картел влада српском државом, али то им не смета да сарађују с њим. И да га подржавају и спасавају.
Последњи у низу Путинових штетних поступака је слање агената ФСБ-а у Београд, да спроведу истрагу коју ће Вучић представити као доказ да није употребљен звучни топ против студената и народа. Није искључено, али тешко је претпоставити да су Вучићеви лобисти у Москви успели да ангажују ФСБ без Путиновог одобрења. Ако је то посреди, онда је хаос у Кремљу већи него што се претпоставља, а Путин слабији него што га описују и његови најжешћи критичари.
Како год било, Русија је, одлуком да стручњаке ФСБ-а стави на располагање Вучићу, како би га одбранила од оптужби за употебу звучног топа, опет изазвала огорчење многих грађана Србије.
Пише: Предраг Поповић за Магазин Таблоид
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!