Био је то годинама детаљно планиран сатанистички злочин над Србима.
Пуних 78 дана трајало је немилосрдно разарање једне суверене државе.
То разарање није престало са бомбама, оно траје и данас кроз последице бомбардовања и лажну демократију.
Око поноћи 23. марта 1999. године, почело је измештање цивилног ваздушног саобраћаја изнад Србије и Црне Горе.
То је за радаристе значило само једно, небо се чисти и бомбардовање је на вратима.
Самоходни ракетни пукови, ракетна бригада ПВО и пилоти ловачке авијације одмах су запосели ватрене положаје.
Касније ће се испоставити да су за противнике имали највећу силу свих времена која је напала једну суверену земљу.
Када је освануо 24. март, и резервисти су одмах почели да пристижу у своје јединице.
Војска је напуштала касарне и магацине, те је заузимала ратне положаје.
Док је Приштински корпус на граници са Албанијом водио копнени рат, почели су напади из ваздуха, најпре на подручје КиМ.
Њихове мете на самом почетку биле су искључиво касарне и аеродроми.
У том тренутку, на војном аеродрому у Нишу, у свом МИГ-у 29 седео је Аризанов Иљо.
Био је у првом степену борбене готовости, спреман да крене на задатак чим добије одобрење из команде.
Аризанов је био први „син” српског плавог неба који се винуо у висине против најсавременијих авиона тога доба.
НАТО пилоти су наше авионе могли да обарају а да уопште не уђу у ваздушни простор Србије.
Наша војска је располагала са 14 колико-толико способних авиона МИГ-29.
На Аризановом авиону, који је одавно био спреман за ремонт, није радио радар који му показује да је на нишану непријатеља.
Судбина је овде умешала прсте, па је на Србију баш из Аризанове родне Македоније кренуло 100 група авиона.
Других 50 група авиона кретало се долином Тисе из Мађарске.
Док су се авиони „Авакс”, који су служили за рано упозоравање и лоцирање мета, налазили над БиХ.
Потпуковник Аризанов је добио задатак да лети у зону Сува Река-Ђаковица и да на висини од 3.500 метара крстари и чека непријатеља.
Ту је, попут правог ловачког аса, кренуо у напад чим је угледао непријатељски авион на 8.000 метара.
По односу технике и снага, исход у оваквим борбама је унапред познат, оборен је и катапултирао се у реону Дренице, која је била осињак ОВК-а.
Пуна два дана се пробијао до аеродрома Слатина у Приштини.
Иљо Аризанов умро је 2011. године од последица срчаног удара.
Његова ћерка Наташа, данас је поручник у Војсци Србије и ради на аеродрому са којег јој је отац полетео.
Те прве вечери пале су и прве жртве, у Прокупљу је страдао везиста Бобан Недељковић.
На служењу редовног војног рока у Даниловграду погинуо је Саша Стајић.
НАТО је имао апсолутну ваздушну надмоћ.
Основно наоружање ракетног дивизиона наше ПВО био је ракетни систем С-125 из шездесетих година.
Упркос томе, није било већих губитака, а ракеташи и радаристи стално су мењали положаје.
Показали су велику креативност у заваравању непријатеља.
Због тога је у првим данима бомбардовања НАТО уништавао само оно што му је било и понуђено.
Балвани су се резали и фарбали у облику ракета, окретали се у ваздух и „лоше” скривали маскирним мрежама.
Проба за овај метод била је на Голији, а НАТО је балване гађао након неколико сати.
Тада су из касарни довожена неисправна оклопна возила и испод њих су се остављале упаљене фрезе, мотокултиватори и косилице.
Због великог топлотног зрачења, ове мете су редовно гађане.
Користили су се и мали предајници који су били имитатори радарског зрачења.
Они су се постављали на одређеним тачкама, а како су зрачили на фреквенцији наших радара, редовно су гађани.
Зрачење из микроталасних рерни је слично зрачењу из радара, тако да је НАТО гађао обичне рерне широм КиМ које је наша војска постављала.
Направљени су и многи лажни мостови преко Ибра и Дрима, који су постали мете а да никад нико на њих крочио није.
Ваздушни удари по српској војсци нису доносили резултате, а за „интервенцију” за коју се веровало да ће трајати неколико дана, није било краја.
Тада су померене границе злочина и за НАТО су легитимне војне мете постале приватне куће, пијаце, возови, бусеви, а са пролетњом сетвом чак и њиве оранице, како би се изазвала глад.
У ваздух се све чешће дизао и амерички авион А-10, који је испаљивао гранате са осиромашеним уранијумом.
Овај авион, прозван „убица тенкова”, имао је и топ од 30 мм који испаљује 33 метка у секунди.
Највећа опасност за голобраде војнике на граници са Албанијом биле су касетне бомбе које су им као поклони редовно стизале ноћу.
Због касетних бомбардовања Ниша, до данас је 100 земаља потписало Споразум о забрани ових бомби.
Чак и у ноћи када је потписан Кумановски споразум, бомбардовани су наши положаји на Паштрику где су убијена два војника.
Сва бомбардовања су пратили константни покушаји терориста да силовито пробију границу, што знали да су били на директној вези са НАТО пактом.
На крају је на Дунаву остао читав један једини мост.
Уништено је 25.000 стамбених објеката, 500 км путева, 600 км пруга, 14 аеродрома, 20 болница, 18 вртића, 170 споменика културе, 70 школа…
Штета настала бомбардовањем је у људским животима и последицама по здравље, несагледива.
На нашу срамоту нека иде то што никад није утврђен тачан број жртава.
Штета у новцу мери се десетинама милијарди долара јер се већина објеката никад није ни подигла из пепела.
У западном јавном мњењу овај масакр над Србима се већ полако представља као „манипулисање бројкама.”
На нама је да се овај сатанистички чин никад не заборави и да не постане још једна српска „теорија завере.”
А што се тиче опроштаја, за то нека се обрате жртвама…
Пише: Деки РС
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!