ЈЕДНА РАСА-ДВА ИСКУСТВА
ПЕРЦЕПЦИЈА СТУДЕНТСКИХ ПРОТЕСТА КОЈИ ВЕЋ МЕСЕЦИМА ПОТРЕСАЈУ СРБИЈУ ЈЕ У РУСИЈИ УГЛАВНОМ НЕГАТИВНА. СА ДРУГЕ СТРАНЕ, КАКО ВРЕМЕ ОДМИЧЕ, У НЕКИМ МЕДИЈИМА, А И САМОМ ВРХУ РУСКЕ ДРЖАВЕ СЕ ЧУЈУ ГЛАСОВИ КОЈИ СХВАТАЈУ ПРАВЕ УЗРОКЕ ОВИХ НЕМИРА. ЗАШТО ПОСТОЈИ ОВА АМБИВАЛЕНТНОСТ?
Александар Гељевич Дугин, познати светски филозоф и политиколог, је у свом скорашњем интервију београдској Политици изјавио да Србија више неће постојати ако студентска револуција буде успела. Са друге стране, на скорашњем званичном састанску са српским министром спољних послова Марком Ђурићем (17. II 2025.), руски шеф дипломатије Сергеј Лаврвов је учтиво, али и на релативно директан начин поручио Александру Вучићу да је веома поткупљив и да је корупција вид издаје народа, а и плодно тло за разнолике активности страних обавештајних служби. Из овога би промућурни читалац могао лако извести закључак да је, по мишљењу Кремља, Вучић про-западни грамзиви политичар који свесно упропашћава будућност српске државе. Није мала разлика између ова два става и њих спаја интересовање за прилике у изнуреној Србији, као и недовољно познати трговински аранжмани између званичног Београда и Москве. Међутим, студенти су и даље у већини руских медија представњени као западни експоненти који спроводе нову обојену револуцију, иако постоји доста индикација да ствари не стоје баш тако.
КОЛЕКТИВНА АВЕРЗИЈА
Обојене револуције, или прецизније све буне и устанци, изазивају одбојност код већине људи на челу руске државе, па и у концентричним прстеновима око ње. Тешко је и крваво бреме буна и револуција које су у неколико наврата скоро уништиле руску државу, а она из 1917. де факто и јесте. Од војнички угушених буна Стијенке Разина (1667-1669) и Јемељан Пугачова (1773-1775), руски свет се годинама опорављао. Цар Александар II Романов је 1881. је био мучки убијен од стране јеврејске револуционарне oрганизације “Наро́дная во́ля” (Лев Тихомиров, “Философское и религиозное учение об истории”, објављена 1913, није преведено на српски.). Октобарска револуција је у потоњим годинама изазвала смрт неколико десетина милиона Руса и осталих народности а идеологија “рускости” је била замењена интернационалистичким концептом социјализма. Долазак Јељцина на власт и пушкарање у и око зграде парламента су дубоко потресли читаву Европу а 500 људи је ту политичку промену платило својим главама. Мајдан 2014. у Кијеву је био заправо почетак дугог и крвавог братоубилачког рата који још увек траје на територији Украјне. Овакав историјски след догађаја (многе руске побуне овде нису споменуте) мора код сваког пристојног Руса изазвати скепсу, па и велику одбојност на сами помен буна и револуција. Узме ли се у обзир многољудност Русије и њена огромна територија, само очување државе и њених области јесте и биће компликован политички и војни задатак. Ове карактеристике чине Русију рањивијом од историјских изазова и социјалних нереда свих врста него многе друге државе у свету. За разлику од Русије, у Португалу и данас постоје људи који нису знали да се 1974. одвијала револуција у њиховој малој земљи (“Revolução dos Cravos”, 25. 4. 1974.), већ су то нешто касније дознали из новинских написа и вести са радија. У Русији и Ирској се обично прво пролије крв па се онда дубље промисли о почетку, последицама и правој природи одређене (по)буне.
Изразити легалиста В. В. Путин је итекако свестан ове чињенице и у децидираној примени закона види лек од хаоса и евентуалних унутрашњих политичких изазова за Русију у њеној будућности. Међутим, мана овог, за Русију у целини ипак правилног приступа је одређена нефлексибилност и спорост у реаговању на одређене тренутне изазове. Она такође утиче на тренутни став Кремља према праведним протестима у Србији који је по инерцији махом негативан, макар само на нивоу јавне позиције Кремља.
ПОНОС ПОБУНЕ
За Разлику од Руса, у историји Србије су буне и народни устанци сматрани најчешће позитивним историјским догађањима и неретко су разлог за локал-патриотски “понос и дику”. Два Српска устанка из 1804. и 1815., а пре њих мања буна позната као “Кочина крајина” (1788.), сматрају се почецима стварања модерне српске државе. Неуспела Тимочка буна (1883.) представљала је велики шамар једном неодговорном владару а буне Јована Ненада (1526-1527) и Теодора Несторовића (1594) први су рани и озбиљнији удари на Отоманске окупаторе. О Седмојулском устанку из 1941. и његовим последицама се још увек ломе копља међу левим и десним Србима а псеудо-револуција Слободана Милошевића (1987) била је и почетак званичног цепања титоистичке друштвене матрице које, на жалост, ни дан-данас није приведено крају. Буне и устанци у Србији готово по поравилу спајају разне слојеве становништва, што је тренутно и случај са хиљадама земљорадника, интелектуалаца, радника и педагога који су се прикључили овом историјском процесу у настајању. У Русији су оне најчешће повод и средство за рушење постојеће власти и доминантних елита од стране нижих слојева.
СТУДЕНТИ И ОСТАЛИ…
Сходно различитом физичком обиму и природи руске и српске државе, устанци имају и различите крајње циљеве; док су нпр. Пугачов и Лењин, сваки због своје идеологије и матерјалних добити, желели да униште матичну државу Русију и створе нов друштвени облик власти, код Срба је она најчешће вапај за њеним очувањем и ослобађањем од страног окупатора. Саобразно томе, скоро сви симболи који се виде на студентским протестима имају изражен национално-хришћански каракетер и врло се ретко виде заставе са обојеном крвавом руком или марксистичким симболима.
Студенти су у последњим месецима створили велики политички капитал. То је достигнуће на којем ће се после пада сорошевца Александра Вучића и његове котерије можда и темељити нова Србија . Ако се и не буде темељила, сигурно ће имати утицаја на нове доктрине и праксе српског друштва. Овога су свесни и разни опозициони политичари и политички аспиранти у Србији те већ увелико кују планове за преузимање студентског колача или бар неког његовог парчета. Истоветно размишљају и разне обавештајне структуре запада, у и ван Србије, те су у поређењу са оним из месеца јануара, медијска “покривања” српских протеста на западу све присутинија и “добронамернија”. Студенти су тога поприлично свесни и до сада су се јасно дистанцирали од разних кадровских и политичких уплива у своје редове, сматрајући их коруптивним, често блиским властима и суштински неспособним. Самим тиме, студенти ће у будућности имати нову касту отворених непријатеља. Она ће бити састављена од претходно одбачених политичара, опозиције и неостварених кадровика разних боја и намера. То ће уједно бити и њихова следећа велика битка. Аспиранти разних боја желеће да студете прво омаловаже а потом и избаце из политичке парадигме Србије.
НОВИ ПОГЛЕД?
Можда је дошло време да Кремљ и руски медији почну да посматрају студентске протесте у Србији као анти-глобалистичке и слободарске, то јест покрет који може ослободити Србију од четвртвековне доминације западног фактора. За четири месеца протеста се није појавио ни један потез, инцидент или захтев који је суштински неприхватљив интересима Руске федерације а неки од видова деловања студената итекаку јесу у руском интересу. На великом београдском протесту дана 15. 3. није виђена ни једна Украјинска, ЕУ или Америчка застава (а у Тбилисију, Минску и Јеревану итекако јесу) нити је било иједног русофобног поступка, што је пракса већина обојених револуција у Европи. Такође, руски трговински интерес везан за опстанак и рад НИС-а није у опасности од стране студената и осталих прикључених слојева. Аналогно овом, Русија може утицатаи на то да заинтересовани про-западни домаћи корифеји и русофобне западне државе не искористе ове друштвене промене за освежавање и преструктуирање своје доминације у Србији већ је суптилним политичким, дипломатским и економским методама приведу Брикс-у, матици у којој је њено природно место.
Аутор: Александар Теодоровић
Извор: БОРБА ЗА ИСТИНУ
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!