Индикативно да су управо две Србији суседне државе – Хрватска и Албанија – одлучиле да покрену овај аранжман, а да је позив да се придружи упућен и нашем трећем суседу – Бугарској
У Тирани су министри одбране Албаније, Хрватске и тзв. Косова 18. марта потписали трилатерални безбедносни споразум којим се дефинише даља сарадња две државе и сецесионистичке приштинске структуре у војној сфери – према писању медија, основне тачке споразума укључују повећање одбрамбених и војно-индустријских капацитета, као и спровођење заједничких војних вежби, те заједничко супротстављање хибридним претњама и давање доприноса евроатлантским интеграцијама са фокусом на регионалну одбрану.
Реакција Београда
Истог дана, у поподневним часовима, стигла је и прва званична реакција Министарства спољних послова Србије на данашње формирање трилатералне војне иницијативе са учешћем Албаније, Хрватске и сецесионистичких структура у Приштини:
Изузетно је индикативно да су управо две Србији суседне државе – Хрватска и Албанија одлучиле да покрену овај аранжман, а да је позив да се придружи упућен и нашем трећем суседу – Бугарској.
Ако, како тврде, овај договор није усмерен против било кога, онда захтевамо објашњење зашто је Србија искључена из било каквих преговора о колективној безбедности у региону? Посебно упозоравамо да једнострано наоружавање и војна сарадња са нелегалним структурама на територији Косова и Метохије представља директан ударац на међународни правни поредак и претњу регионалном миру. Србија ово неће прихватити ћутке“, наводи се у саопштењу.
Индикативно – несумњиво јесте, но управо зато је илузорно очекивати икаква објашњења из Тиране или Загреба.
Данас је на Балкану формиран нескривено антисрпски војни пакт, и најављени хитни захтеви министарствима спољних послова Хрватске и Албаније за објашњењем неће променити ситуацију на терену.
Овај развој догађаја показује да су и војна неутралност Србије и политичка амбивалентност у својству државне политике претрпеле неуспех – наша земља у овом тренутку налази се у изузетно опасној ситуацији на коју званична позиција актуелних власти просто нема адекватан одговор.
Узимајући у обзир различите позиције светских политичких актера у садашњем тренутку, чини се да се изузев капитулације, која би укључивала практично потпуно одустајање од националних интереса, пред Србијом појављују два избора.
С једне стране, Београд може следити пример Израела, позиционирајући се као регионални носач авиона пријатељске земље – имајући на уму тренутни фокус Русије на зону СВО, али и радикално антируску политику ЕУ, овакав избор врло вероватно би означавао ослањање на Кину којој би биле понуђене бројне економске погодности у замену за пружање војне заштите.
С друге стране, Србија може наставити пут војне неутралности, али само уз корениту реформу војно-безбедносног сектора која би драматично повећала капацитете Војске Србије и која би била праћена убрзаном милитаризацијом. Крајњи циљ овог приступа био би одвраћање од агресије кроз претњу наношења непријатељу неприхватљивих губитака.
Ни један од ових избора није лак и не долази без озбиљних изазова, али и не увек пријатних компромиса – но, оно што је сигурно јесте да status quo више не постоји, и уколико Београд не повуче радикалне потезе да поврати равнотежу снага на Балкану, перспективе пред нама далеко су мрачније.
Како ће се ствар одвијати?
Сагледавање конкретних потписница овог меморандума наводи на помисао да оно што видимо на терену није ништа мање но формирање својеврсног антисрпског пакта који окупља регионалне актере који представљају непосредну претњу Србији, суверенитету и територијалном интегритету наше земље.
Ситуација се чини утолико индикативнијом уколико у обзир узмемо и раније позиве бугарских националиста који у последњим часовима позивају на употребу кризе у Северној Македонији за ”супротстављање вештачкој српској идеологији” и практично интензивирање процеса бугаризације – случајно или не, хрватски медији управо јављају о томе да врата новоформираног савеза остају отворена за Бугарску.
Уколико све ово сагледамо у контексту снажног хибридног напада на српски свет који можемо видети како у заоштравању политичке кризе у Босни и Херцеговини које представља претњу самом опстанку Републике Српске, доводећи читаву ситуацију на ивицу неконтролисане ескалације, тако и у интензивирању војних активности САД на Косову и Метохији, те припремама КФОР-а за насилно разбијање демонстрација, постаје јасно да се Србија и српски народ у овом тренутку суочавају са можда и највећим безбедносним изазовом још од деведесетих година прошлог века.
Пише: Радомир Јеринић, студент међународних односа и уредник платформе Рог Слободе
Извор: СТАЊЕ СТВАРИ
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!