Ка новом светском поретку: Косовски рат и геополитички осврт у будућност

Да ли Балкан прелази из зоне сталних сукоба у простор повезаности између Европе и Централне Азије, Европе и Оријента?

Аутор: Антон Фризен, јануар 24, 2025

Косовски рат, чију неславну годишњицу обележавамо 24. марта, представљао је геополитичку прекретницу. Пре двадесет и пет година, НАТО-ова ратна агресија против тадашње Савезне Републике Југославије, која је прекршила међународно право, дубоко је отуђила руску политичку елиту и руски народ од Запада. У то време, неки руски либерали су – као и цео политички спектар у Русији – осудили рат на Косову, назвавши су га почетком новог Хладног рата. ¹

ПРЕСЕДАН У РУКАМА РУСИЈЕ

Косовски рат довео је до постепеног геополитичког окретања Русије ка Кини и БРИКС-у, далеко од атлантизма, НАТО-а и ЕУ. Пре свега, ратом на Косову, НАТО је успоставио преседан на који ће се Русија касније позивати у свом рату против Украјине, такође у супротности с међународним правом. Неки стручњаци са којима сам разговарао рекли су ми да без Косовског рата, Путин можда не би био на власти, или би његова политика према Западу била другачија.

За НАТО, то је била прва операција ван територијалних оквира на путу ка „глобалном НАТО-у“. Више није било речи о националној и колективној одбрани; већ о глобалној пројекцији (америчких) интереса.

На различите начине, САД и Немачка су одиграле важну улогу, можда чак и пресудну улогу у политици према Балкану и у уводним фазама рата који је, први пут у Европи од 1945. године, насилно померио границе, игнорисао Уједињене нације и међународно право, те није уравнотежио право на самоопредељење са правом на територијални интегритет, већ је то право учинио апсолутним.²

Дакле, који су геополитички интереси САД и Савезне Републике Немачке на Балкану, посебно у Србији, и какву су улогу одиграле у рату на Косову? Овај рад истражује то питање, које је важно не само из перспективе савремене историје, већ је важно и за разумевање актуелне политике – посебно у контексту рата у Украјини.

БАЛКАН-МОСТ ИЛИ ЗИД

Балкан јесте мост – или зид – између Европе и Оријента, између Европе и Централне Азије, између Европе и исламског лука нестабилности.

Из америчке перспективе, овај лук нестабилности, који за Морнарички корпус САД обухвата и Балкан, одликује се обиљем нафте и гаса (три четвртине свих светских резерви), политичком нестабилношћу, исламским екстремизмом и високим порастом становништва. Уз то, постоји и ризик од профилитаризације НБЦ оружја.³

Србија је срце Балкана. Најкраћи пут између Европе и Централне Азије пролази кроз Србију – кроз Моравско-вардарску долину. Београд је капија Централне Европе.⁴

Вили Вимер, парламентарни државни секретар у Савезном министарству одбране од 19. децембра 1988. до 1. априла 1992. године и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а од јула 1994. до јула 2000. године, присуствовао је конференцији коју су 2000. године заједно организовали Стејт департмент САД и Амерички институт за предузетништво, блиско повезан са Републиканцима.⁵

Високопозиционирани учесници ове конференције – укључујући будуће америчке подсекретаре у Стејт департменту – нису бирали речи када је реч о геополитичким интересима САД на Балкану. Циљ је био успостављање контроле над Балканом употребом копнених трупа (што је био неприхватљив захтев за тадашњу Југославију, као и за било коју суверену државу – распоређивање страних оружаних снага широм територије, уз имунитет за сва кривична дела припадника НАТО снага – управо је то разлог због когa је Рамбује пропао). Генерал Ајзенхауер то не би успео да оствари ни током Другог светског рата. Контрола за шта?

БАЛТИК-ОДЕСА-АНАДОЛИЈА

„Чудно, Американци себе виде као наследника Рима (…) Ми, Американци, посматрамо Атлантик као наш Медитеран (…) а Европу као нашу супротну обалу. Зато је идеја да се повуче линија од Балтичког мора преко Санкт Петербурга, преко балтичких држава до Одесе на Црном мору, од Одесе до Истанбула и затим до Анадолије. Све источно од те линије – да парафразирам – није од нашег интереса; све припада нама. Циљ мора бити неометан приступ западно од те линије Балтик-Одеса-Анадолија како би се створио континуирани копнени коридор на нашој територији (НАТО, прим. аутора) између Анадолије и Пољске.“⁶ Дакле, Балкан је подручје интереса САД као што је то и Морнарички корпус САД приказао на својој геостратешкој мапи (исламског) света.

ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ ЗА БАЛКАН И РАТ У УКРАЈИНИ

Из приложеног можемо донети следеће геополитичке закључке:

На Балкану, интереси САД као поморске силе сукобљавају се са интересима Русије као копнене силе. Русија се шири од истока ка западу, a САД са севера на југ. Као атлантска сила, контролисање супротне евроазијске обале (посебно приобалних држава) од суштинског је значаја за САД. Као евроазијска копнена сила, контролисање сопственог стратешког предграђа (потенцијалне полазне тачке на Источноевропској низији) такође је од виталног националног интереса за Русију.

Специфично, овде је реч о контроли периферије Евроазије или њеном уклањању из сфере утицаја САД. Војно, ова стратегија се у другом контексту назива anti-access/area denial (A2/AD).⁷

Компромис у рату у Украјини могућ је дуж линије Кијев/Одеса. Све источно од ове линије било би под руском контролом, док би све западно припало сфери утицаја Сједињених Држава. На крају, САД ће „европеизовати“ рат у Украјини („Европа за Европљане,“ али на начин другачији од оног како то десница може тумачити). Улога Немачке (Средња Европа) очигледно није део тог плана.

НЕМАЧКИ ИНТЕРЕСИ НА БАЛКАНУ

Бизмарк је био тај који је сковао изреку да Балкан није вредан костију једног јединог померанског гренадира. У стварности, међутим, бивша Југославија је изграђена од стране сила Антанте, Француске и Велике Британије, како би служила као бедем против Немачке у стратегији обуздавања између два светска рата – баш као и друге државе између Немачког Рајха и Совјетског Савеза. Дакле, Немачка је – баш као и Аустро-Угарска пре Првог светског рата – имала интерес да ограничи или онемогући приступ Француске и Велике Британије Југославији.

Ова историјска континуираност остала је очувана. Уједињена Немачка предводила је признање Хрватске и Словеније, учествовала у мисијама УН-а током југословенских ратова⁸, и била један од најјачих подржавалаца рата на Косову на нивоу владе.⁹ У међувремену, француско расположење остало је наклоњено Србима (упркос учешћу Француске у рату на Косову).¹⁰

Велика разлика, међутим, била је та што Југославија овога пута није дозволила да буде инструментализована од стране Француске (или других атлантских сила). Напротив, Југославија се противила ширењу америчке хегемоније. А Савезна Република Немачка је маргинализована – током рата на Косову – због интереса САД, чији план очигледно није укључивао независну немачку политику према Централној Европи.¹¹

АЛТЕРНАТИВА ЈЕ ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ

Из немачке перспективе, следећи реалистичан сценарио јесте нешто ка чему треба тежити у будућности: под председником Трампом у свом другом мандату, САД се фокусирају на Кину и Индо-Пацифик у духу мирног суживота и системске конкуренције и позивају Европљане да више улажу у властиту безбедност; Сједињене Америчке Државе све више постају један од полова моћи у мултиполарном свету – једна од пет светских сила (САД, Кина, Русија, Индија и стратешки позиционирана Европска заједница као наследник ЕУ), а не суперсила која инсистира на својој „ексклузивности“ и „посебној историјској мисији“.

Рат у Украјини завршава се преговорима о примирју; почиње расправа о новом паневропском безбедносном поретку; Немачка шири свој утицај у Средњој Европи и на Балкану у сарадњи са Русијом и Турском. Балкан прелази из зоне сталних сукоба у простор повезаности између Европе и Централне Азије, Европе и Оријента.

Још увек ништа није изгубљено. Јер алтернатива је Трећи светски рат.

(Аутор је био посланик у Бундестагу 2017–2021, члан Одбора за спољне послове и Одбора за људска права, докторирао на тему америчке стратегије у рату у Авганистану, са научним и професионалним искуством у САД, Финској, Великој Британији и Украјини).

Фусноте и литература:

1. Cf. A. P. Tsygankov: “The Final Triumph of Pax Americana? Western Intervention in Yugoslavia and the Debate in Russia on the Post-Cold War Order.” In: Communist and Post-Communist Studies, 34 (2001), pp. 133–156; here: p. 141. Available online at: https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S0967067X01000083?ref=pdf_download&fr=RR-2&rr=84a8c7dd99a858f6. ↩︎
2. Cf. J. Elsässer. “Create One, Two, Three, Many Kosovos! The Uprising of Tribes Against Nations.” In: J. Elsässer (ed.): Never Again a War Without Us. Kosovo and the New German Geopolitics. With a Reluctant Foreword by Joschka Fischer. Hamburg, 1999, pp. 114–129. ↩︎
3. Map available at: https://nation.time.com/wp-content/uploads/sites/8/2012/01/screen-shot-2012-01-24-at-2-21-08-pm.png ↩︎
4. Cf. D. Dostanić: “Balkan i srpsko pitanje.” In: SEZESSION, no. 110, October 2022, pp. 46–49. Available online at: https://sezession.de/wp-content/uploads/2023/04/Sez110_Dostanic.pdf. ↩︎
5. Cf. Official biography of Willy Wimmer on the German Bundestag website. Available online at: https://webarchiv.bundestag.de/archive/2010/0427/bundestag/abgeordnete/bio/W/wimmewi0.html. ↩︎
6. Quote by Willy Wimmer
   From: “Americans Perceive Themselves as Heirs of Rome.” Strategic Patterns of Conflict in the Balkans. Interview with Willy Wimmer by Blätter. In: Blätter für deutsche und internationale Politik, 9/2001, pp. 1054–1065, here: p. 1057; map below from: https://media.diercke.net/omeda/88794__Europa_Topographie.pdf (red line added by the author). ↩︎
7. Compare: A. Dugin: Foundations of Geopolitics. Moscow, 1994. Available online at: https://vector-eurasia.ru/books/Dugin.Geopolitika.pdf. ↩︎
8. Compare: K. Thorner: Serbia Must Die. Constants of German Balkan Policy. In: J. Elsässer (editor), Never Again a War Without Us. Kosovo and the New German Geopolitics, pp. 16–24. ↩︎
9. This did not pertain to the general population. Only a slim majority supported the war (54 percent). The strongest support for the war came from Green Party voters (72 percent). Even then (not just since the start of the war in Ukraine), the term “olive-green” and the phrase “red-green war pacifists” were justifiably used. ↩︎
10. Compare: J. Elsässer: Create One, Two, Three, Many Kosovos! The Uprising of Tribes Against Nations, same work, p. 114. ↩︎
11. Compare: J. Elsässer: Germany as an Instigator. From Dayton to Rambouillet to the Berlin Balkan Conference. In: J. Elsässer, Never Again a War Without Us. Kosovo and the New German Geopolitics, pp. 50–62. ↩︎

Извор: eagleeyeexplore

Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!