Када је коначно изгласан, патријарх Павле је одбио да учествује и у хиротонији, па су то урадили странци у СПЦ. На чело Епархије аустралијско-новозеландске тада је стао човек који никад није заноћио у манастиру.
Строги монашки завети и искушеништво, које може да траје и до 5 година, за њега је завршено за 9 дана. Тако је 1995. године у манастиру Светог Саве у Либертивилу, Мирко Добријевић понео монашко име Иринеј.
Након тога завршава чувени језуитски колеџ „Игнасио Лојола” са оценом „Summa cum laude”, највишом почасном титулом откад та установа постоји. У то време већ је био извршни директор Канцеларије СПЦ у САД-у.
Његов долазак у земљу кенгура 2006. године био је трачак наде за Србе на овом далеком континенту. Дошао им је неко са великим искуством и одличним познавањем енглеског језика. На крају ће, ипак, остати више питања него одговора.
Епископ Иринеј је по доласку у Аустралију одмах наредио да се у цркви Светог архиђакона Стефана у сиднејском предграђу Рути Хил, ослика његова фреска. Тако је поред фреске Успења Пресвете Богородице завршио и Иринеј Добријевић све са јеванђељем у руци.
Он се није сместио у епископској резиденцији у којој су живели његови претходници већ је изнајмио стан у Кингс Кросу, елитном делу Сиднеја. Оградио се високим бедемима и горилама а возали су га у аутомобилима са пуно коња.
Епархију је овај луксуз коштао 90.000 долара годишње, што му није сметало да одмах региструје и компанију: „СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду.” Преко које преузима сву црквену имовину СПЦ на овом континенту. Затим је као на траци нестало 60.000 долара за помоћ КиМ. Нестало је 360.000 долара за изградњу колеџа Светог Саве, као и 100.000 долара из касе савеза Кола српских сестара. До данас није утврђено колико је новца нестало из старачког дома Симеон Мироточиви из Сиднеја.
Иринеј је водио судске спорове од Сиднеја, Бризбејна, Аделејда па све до Мелбурна. На суђењима је одбијао да се закуне на Свето Писмо а на крају је све спорове изгубио. Када није успео да уништи СПЦ у Аустралији побегао је за Америку са дипломатском визом Стејт Департмента, не плативши судске трошкове у износу од 368.000 долара.
Дакле, ако овај „пастир” икад више одлучи да крочи на тло Аустралије, биће ухапшен одмах на аеродрому. Због „непрекорне” службе, Иринеј је на редовном заседању Сабора СПЦ 2016. године изабран за епископа Епархије источноамеричке. Од тада па све до данашњег дана, верни српски православни верници у Америци свакодневно воде велике битке.
Разговарао сам ових дана са неким од њих јер сам о овој теми писао још пре 5 година. То су људи који деценијама живе у САД-у и сведоче да је стање заиста алармантно. Народ је тамо чак и протествовао против Иринеја, али би им након тога редовно било прећено изопштавањем из цркве и забраном причешћа.
Он је око себе окупио интересџије, опортунисте и монахе који су дошли из других епархија да код њега нађу подршку а као такви спремни су на све само да угоде шефу. Свештеници који га не подржавају одмах се смењују са својих парохија. Његова најновија жртва је Његош Перковић, свештеник из Аликвипе у Пенсилванији који је са трудном попадијом побегао за Канаду јер се у САД-у није смео бунити, био би одмах рашчињен.
Као и у Аустралији, епархијска каса и у Америци је вечно празна. Највише забрињава то што је епископ Иринеј, након свих афера које је имао, у задње време почео да продаје и црквену имовину. Продао је шуму код српског дечијег кампа Шејдленд у Пенсилванији. Недавно је продао и сву шуму око манастира Марча у Охају.
Амиши са тешком машинеријом су тамо и стабла одмах претварају у грађу. Веле да посла имају до априла, након тога ће остати само гробље на ледини и празан манастир који одавно нема монаха. Један од последњих монаха који је овде био је монах Платон, који сада службује у манастиру Ступље недалеко од Бањалуке.
Територија епископа Иринеја је од Мејна на северу па све до Флориде на југу. Изузев њујоршке парохије која је баш због њега и побуне народа, привремено директно под управом Београда и Иринеј једино овде не води главну реч.
Као искусан играч, он је недавно покушао да преусмери воду на свој млин. У Њујорку је угостио новинарку Јовану Јеремић, српског конзула Владимира Божовића и Адреја Кесића. Кесић је иначе међу главним финансијерима „Београда на води” и држи своје локале по Београду. Због разних малверзација хапшен је у Калифорнији и Флориди.
Чим су се он и Јеремићка вратили у Србију, тако свеже потплаћени одмах снимају емисију која се пушта на „ТВ Пинк” 26. јануара. Они у тој емисији свим оружјима нападају пароха њјујоршког Живојина Јаковљевића. Пароха који има само један циљ, сачувати Саборну цркву Светог Саве у Њујорку. Сачувати је од епископа Иринеја који се свим силама труди да ју врати под своје окриље, како би могао продати њен ваздушни простор за који му се нуди огроман новац.
Вашингтон је 1999. године саставио специјалну делегацију која је учествовала у преговорима око ослобађања тројице заробљених америчких војника у Србији. У тој делегацији налазио се и Иринеј Добријевић.
Он је касније преко америчке амбасаде пружао све информације о српским светињама на КиМ. Године 2007. био је главни водич делегацији из америчког Конгреса, која је тада Косово посетила као „независну државу”, те је он директно учествовао у смени владике Артемија.
Овај рођени Американац, огорчио је и издао Србе од Аустралије, преко Америке па све до Србије. Иза себе је оставио неизлечив траг поделе и разарања СПЦ кроз јаку екуменистичку агенду. Епископ је постао експресно након 216 сати искушеништва.
На фотографији епископа Иринеја видимо у Белој кући са највећим крвницима српског народа. Када те такви хиротонишу, ти без поговора мора да извршиш сваки њихов задатак…
Пише: Деки РС
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!