„Наш“ председник се држи старог секташког принципа: сви који нису „ми“ на неки начин су моји непријатељи. Под оним „ми“ подразумева своју, по севернокорејском моделу, владајућу породицу, и њене слуге вишег ранга.
Против свих других – биле то његове обичне присталице или опоненти – перманентно води својеврстан рат у неком виду: испира им мозгове, застрашује их, пљачка их и ко зна шта све још ради. И обични напредњаци за њега нису ништа друго него овце у тору који је отео, те их бескрупулозно третира као пуки ресурс.
У околностима када је у сталном „ратном“ походу против већег дела Србије, свакако има на уму суштину Черилових речи: „У рату је истина толико драгоцена да морамо да је чувамо караулама лажи“. Британски, несумњиво демократски лидер, у виду је имао националне интересе у „класичном“ рату против спољних непријатеља, српски узурпатор власти мисли на своје личне и породичне рачуне у вербалном грађанском сукобу дугог трајања, али методологија је иста. Лажи се продукују и шире на све стране.
Тако стоје ствари и са актуелном причом о америчким санкцијама Нафтној индустрији Србије. Не зато што оне у неком виду постепено не постају реалне, већ стога што нису примарно вашингтонске. Заправо, веровали или не, Вучићеве су! Он у САД има бројне, формалне и неформалне, агенте утицаја, који су плаћени нашим средствима, али не раде за Србију већ за њега лично. Није им битна, рецимо, одбрана територијалног интегритета наше државе у вези са Косовом и Метохијом или економска перспектива грађана Србије у целини, већ очување картел-аутократије коју у најгорем виду, нажалост, имамо.
Сада када је она угрожена услед студентско-грађанског демократског, мирнодопског „устанка“, овдашњи постмодерни диктатор хитно мора да постигне некакав „помпезни“ успех који пропагандно може драстично да увећа и неко време експлоатише. Могућност за то једино види у отварању са Бриселом – после вишегодишње паузе у „обогаћивању“ нашег ЕУ преговарачког процеса – кластера 3. Пошто је, номинално, стратешки циљ Србије чланство у Европској унији – око чега се слажу скоро све владајуће и опозиционе парламентарне странке – самозвани врховни командант Алек свој чамац за спасавање сада зове: „европски кластер“.
Да би у њега ускочио у финишу мора да одобровољи балтичке државе, Пољску и још неке чланице ЕУ, које сматрају да је руски утицај у Србији превелик. НИС је тако одређен да буде монета за поткусуривање. „Да“ за наставак ЕУ интеграција предвиђено је да буде плаћено макар кресањем руског власничког удела у поменутој компанији до мањинских размера, ако не и потпуним потискивањем Руса из ње. Како ће то бити обављено, да ли заменом директног руског присуства у њој индиректним (преко Азербејџана) или на неки други начин, Вучић ће покушати да договори са Путином (нудећи разне компензације).
Пошто Руси до сада за то нису хтели ни да чују, јер енергетски утицај за Москву као и Запад није само профитно већ и геополитичко питање, Вучић је подигао улог. Лакше и јефтиније му је да то уради преко старих лобиста у САД него да чека инаугурацију Трампа и онда се договора са његовим људима (то би ем било скупље, ем је питање да ли се Алекова комбинација око НИС-а уклапа у њихове планове; коначно истичу му рокови за Кластер 3). Још нешто је битно: Кремљ не схвата много озбиљно Брисел а тим пре било који други ЕУ центар моћи понаособ.
Они су битни за нејаки Београд али не и Москву. Њој је и даље Америка кључни западни фактор који узима у обзир. А и српска јавност је бар донекле на сличним позицијама. Вучић може плачним очима да погледа своју публику и лажљиво јој поручи: „због вас се тресем од страха пред Ујка Семом и покушавам да га умилостивим да не злоставља Србију“. То позерско понижење ће некако разумети његови полуреформисани радикали који се, шта год о њој мислили, сећају шта може Америка када се разгоропади. Опет, они не би имали разумевања ни за свог вољеног вођу да схвате да се клања малој Литванији или још слабијој Естонији. Њима се он сада додворава и настоји да их задовољи како би добио шаргарепу којом може да маше пред Србима и уз њену помоћ купи још коју годину за пљачкање ове земље.
О томе се ради када Вучић пласира причу о америчким санкцијама НИС-у. И није приоритетно битно да ли ће из те фирме бити потиснути Руси (који као и Американци са њим дилују), већ да ли ће му проћи још једна велика превара Србије. Александар Лажљиви стоји иза америчких енергетских санкција (договорио их је, да то не заборавимо, у инструменталном виду за оно што је наумио са одлазећом екипом из Беле куће) да би, из својих егоистичних интереса, откочио ЕУ интеграције. И уз то се са својом екипом додано „омастио“. Замислите само какав се простор за малверзације отвара у контексту нетранспарентне прерасподеле колача званог НИС? При томе не заборавимо и колико постоји надстрешница на бензинским пумпама које му припадају, са последицама које из коруптивно-мафијашке владавине овом земљом и њеним ресурсима произлазе за њене грађане.
Извор: Данас
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!