2013. године, предаја надлежности Србије на Косову и Метохији, пад Устава, узурпатор, корупција, надстрешница,15 мртвих, студенти, блокаде, протести, Србија у лимбу.
Није потребан опширан увод да би се увидео ток ствари, разумео узрок и препознале последице нашег стања ствари.
2013. године, Бриселским споразумом режим у Београду дезинтегрише институције Републике Србију на Косову и Метохији и предаје надлежности Републике Србије у руке сепаратистичке творевина тзв Косова. Истог трена наступају последице и дезинтеграција Устава Републике Србије.
Уставни суд се самопроглашава немим, Устав пада, државни удар је успео, узурпација ступа на снагу.
Ако се ико пита, како је пад Устава и продаја Србије на Косову и Метохији повезана са актуелним дешавањима, одговор је трагично једноставан: Кад Устав падне, земља долази у стање подређености у ком група узурпатора са врховним узурпатором на челу може чинити шта год им је воља.
Обично су то на унутрашњем плану лукративне намере, коруптивни механизам као пут до личног богатства. Уз пуну подршку политичког запада, игнорисање са истока, Србија је постала заробљени простор, престала да буде Република и постала акционарско друштво преко кога се наплаћују сви, у складу са интересима и процентима акционара. Пут до злочина је постао брисан простор.
Друштвени чиниоци су на тежишну тачку пада Србије остали неми, једни због подршке коју има режим од стране политичког запада, други, самопромовисани родољуби због клијентелистичког односа према режиму. Савез срама који ће нас надживети све.
Први се данас позивају на Устав и закон, заборављајући да се Устав брани као целина, а не парцијално како неком на памет падне у складу са политичким интересима.
Други, самопроглашени родољуби се дигоше у одбрану режима под изговором обојених револуција, нво сектора.
Лажне заставе, такви и родољуби. Како се брзо заборавља пад Србије на Косову и Метохији уз пласирану лаж да потпис на лажну државу није Косово стављен. Није истина код вас клијенти режима, потпис је “ударан” више од 25 пута, када су сви прерогативи државности клизиле из руку Србије : четири општине, судство, полиција, цивилна заштита, позивни број +383, матичне књиге, катастар, Газиводе, Електро-енергетски систем,пасоши, таблице,личне карте итд.
Сад нам се сетом јављају сећања кад је Борис Тадић био највећи издајник. Превише је то потписа за овако малу земљу и превише за варење нутрина којима је истина најважнија категорија. Нису довољни распродати рудни ресорси наше земље због који постајемо рударска колонија и канта за ђубре прљавих технологија, нису довољни ни потписи на ИПАП и ИПАП + споразуме са НАТО пактом, којим се Србија суштински дефинише као чланица која само то формално није. Нису довољне ни контроле активности Војске Србије од стране амбасадора западних земаља, и то из ваздуха, таман да покажу где смо ми, а где су они, нису довољни ни избори који више ни у једном облику не препознају Косово и Метохију као део изборног процеса Републике Србије (Устав јасно налаже да Република Србија једна изборна јединица). Заправо је на делу савез срама тзв. грађанског и тзв. десног спектра, све је у Србији постало тзв.
У том низу узурпације државе, дошли смо до пада исте на главе грађана и погибију 15 људи у Новом Саду. У болу, након Рибиникара и Младеновца, тргунутих људи, бес се пренео на улице. Студенти су покренули блокаде својих факултета и протесте са захтевом о кажњавању одговорних и нашли су се под харангом обе стране политичког спектра. Један део естаблишмента гура своје НВО хистерике кроз своје медије, други управо њих користе као повод за нечињење уз демонизацију са одвратном терминологијом. Још један пример савеза естаблишмента. Подсећање за све чиниоце савеза, НВО пише законе у Србији кроз НАЛЕД, Влада Републике Србије их само формално предлаже, РЕКОМ Наташе Кандић се финансира од стране државе, млађани Сорош је редован гост врховног узурпатора Александра Вучића као покровотељ пројекта Отворени Балкан. Ствар је ту сасвим јасна, Србија је таоц тог савеза.
Студентски протест на Славији је показао ником ништа није задовољавајуће, ништа није довољно, чак ни доминантне Српске заставе, јер ето неко у захтевима није приложио нешто што је неком, тако храбром из излизане фотеље пало на памет. Једни кукају за поцепаном заставом ЕУ, другима нису довољне ни заставе Србије. Још једном, савез је очигледан, студенти игноришу обе стране, а фрустрације контролора наше стварности све су јаче.
Студенти можда нису артикулисали политичке захтеве, али јесу дали повод да се друштвени чиниоци укључе. Не очекује ваљда неко да младост решава све оно што се нечињењем допустило?! Или се можда очекује? Само смо сви заборавили да често помињана слобода подразуме одговорност, коју морају преузети сви, јер ово стање нашег мрака није одговорност студената.
Српско становиште, мора бити активно, да политички артикулише јасну стратегију одбране базичних Српских интереса, нико то други неће учинити за нас. Тежиште Српског становишта мора бити стално понављање да смо као држава и друштво изашли из уставних оквира, и да повратак у уставно правни поредак је почетак борбе за заштиту наших интереса, од Косова и Метохије где је пад, уз нечињење свих чинилаца и почео. Политика је ту да проналази решења за вандредне ситуације када Устав више није у функцији.
Српско становиште мора отворено говорити да нам је свакако потребан прелазни период техничкг управљања Србијом, са јасним и ороченим мандатом повратка државе у функцију Устава Републике Србије, прекида свих преговора око Косова и Метохије, мораторујим на преговоре са ЕУ, док се нови мандат од грађана не добије на слободним изборима које прелазни период треба да припреми, да се да налог тужилаштво да покрене процесе о утврђивању одговорности свих који су нашу државу довели у стање подређености.
Српско становиште мора да у том периоду ојача и буде активна брана свим покушајима да се Србији нашкоди, а покушаја ће свакако бити, то нас и подсећа да је наша борба трајна категорија.
Српско становиште мора да реафирмише нови културни образац на моралним темељима који подсећају да нас закон чини слободним.
Српско становиште мора да отвори врата и том грађанском делу друштва, али оном који је национално опредељен, сталним подсећањем да демократско друштво подразумева слободу сваког човека и заштиту целовотости државног оквира, баш онако како сва демократска друштва широм света чине.
Тиме се одбацује анационални агендашки грађанизам који је све време први штит режима врховног узурпатора док је на мала врата спроводимо све њихове планове уз лгбт идеологију која је постала део највиших носиоца узурпираних функција.
Српско ставиште мора да представи свој стратешки план, да би Србија пронашла своје место у новом поретку света који се управо ствара. Само упорним приступом и међународни актери узимају у обзир оно што је наш интерес, са које год стране света долазио. Нема више места ни времена забудама да ће нас неко други ослобађати. То мора Српско становиште, или не мора, само после нема јадиковки кад осванемо још у ужем државном оквиру.
Последњи је трен за пуну спознају стања у ком се налазимо. Истина и слобода су са постојеће категорије, “спознајте истину и истина ће вас ослободити.”
Живот има смисла само ако га живи слободан човек.
Пише: Дејан Милошевић, политиколог, стручњак за Дипломатију и Безбедност
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!