Браћо и сестре…понекад ми се чини да се уморио Призрен. Уморио се од лажне љубави, лицемерја, обећања, надања, туге.Уморио се од Догодине у Призрену, од Онамо онамо да виђу Призрен. Уморио се као што се умори свако боће и сваки предмет који има душу па чекајући клоне и заспе. А знате ли по чему знам да се уморио? По томе што тета Јефа сама у Поткаљаји седи и пева своје призеренске песме, по томе што тега Милеву боле ноге, што тета Рада не може више да се попне уз брдо а чика Тома скоро да и не излази, по томе што је црква светог Ђорђа скоро празна на свакој литургији, што гробља остају сама чак и за задушнице. Браћо и сестре, градови су као мајке. Пусте вас да одете, али увек чекају да им се вратите. Колико пута сте се вратили кући и затекли мајку уморну заспалу за столом. Прво што помислите – да ли је жива? Такви су и градови. Да ли је Призрен жив? ко ће да разбуди наш заспали Призрен, ко ће да каже – ево ме, ту сам, не брини, не плаши се, не тугуј. Ко ће да запали свећу? Где иначе сви ми палимо свеће? Јесмо ли се тако брзо и тако лако одрекли свега? Лако и брзо. Јер шта је 20 година за вечност. Ништа. Године за вечност и за Господа не постоје. За Господа постоје људи, живи људи, пуне цркве, деца, млади, жагор и жамор, галама и тишина, свађа и љубав…било шта…само да се зна да нас има, да смо ту, да живимо, да дишемо…Како је говорио наш блаженопочивши Патријарх Павле –
“Црква је као кандило, уље у чаши је народ. Без уља кандило не може да светли.”
А без корена наших не може да светли ни наша душа. И не само наша, већ и душа наших потомака. Генерације иза нас ће тумарати у мраку и тражити нешто и неће знати шта траже….а то нешто је ту, али да би нам био близу треба да га пронађемо у себи. боже свуда сам те тражио а ти си био у мени а ја сам био ван себе, рекао је Аугустин Блажени. Тако и ми. Тумарамо а само треба да се споје душа и место, само треба да се сетимо где нам је матрица, одакле смо кренули на пут, макар да се сетимо, да не заборавимо, онда ћемо знати и шта треба да бранимо, када то препознамо и пронађемо у себи.јер враћање у прошлост није корак уназад, то је корак напред. Не дозволимо да Призрен спава у туђој колевци, као што спава Дубровник, као што спава Скадар, као што спавају многи градови где нас више нема. Сачувајмо га. Не дозволимо да нам узму Богородицу Љевишку, Христа Хранитеља Призренског, Свету Недељу, шадрван, калдрму. То су наши јорговани наше башче наше черамитке наше молитве. Пробудимо Призрен у нама да би он снама остао будан за нас залутале и заблуделе, за децу која долазе. Буђење је потренбо нашем народу…не данас већ сад, одмах, овога и свакога трена, јер, можда ће сутра већ бити касно браћо и сестре.
Како радили тако нам Бог помогао!
Пише: Радмила Кнежевић, промоција књиге “Богородица Љевишка у песмама”
Београд, 28.10.2020.КЦ Чукарица
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!