Тога дана 1918. године батаљон 13. пука Тимочке дивизије „Хајдук Вељко” под командом мајора Драгољуба Бајаловића и капетана Тодора Илића, умарширао је у Бањалуку. Људи су овде живели скоро 400 година под османском, а онда 40 година под аустроугарском окупацијом.
Хиљаде грађана дошло је на железничку станицу и засуло цвећем јунаке и ослободиоце. По први пут на многим кућама у Бањалуци тада су се завијориле српске заставе а излоге су красиле слике краља Петра I Ослободиоца.
Једна Бањалучанака је у том тренутку из кецеље извадила комад хлеба и сира, додала мајору Бајаловићу и казала:
„Хвала вам мајоре, коначно смо устали из мртвих.”
Након пробијања Солунског фронта, ношен на крилима предстојеће победе, мајор Бајаловић се 1. новембра нашао у до темеља разрушеном Београду. Само накратко, ту је свратио да загрли своју породицу јер су га војничка дужност, а и част, водиле ка Бањалуци.
Шестог дана новембра 1918. године српски војници марширали су обалама Миљацке и ослободили Сарајево. Српска војска је након пробоја Солунског фронта за 45 дана прешла преко 500 км и ослободила и Бањалуку.
Аранђеловдан те ‘918. године озваничио је херојску победу Српске војске у Првом светском рату. Места истинском слављу није било због силних људских и материјалних губитака које је претрпио српски народ.
Свештеник и вођа Народног већа, Никола Костић, одмах је прогласио присједињење Бањалуке са Краљевином Србијом. Није чекао шта ће одлучити владе у Сарајеву и Загребу.
Затим је 1. децембра 1918. године освануо дан уједињења, Краљевина СХС.
Веровало се да је тог дана остварен ратни циљ Србије, међутим, одмах је био видљив пут којим иде та несретна држава. Мајор Бајаловић је за ослобођење Бањалуке одликован Карађорђевом звездом са мачевима IV степена и постао је њен почасни грађанин, умро је у Београду 5. маја 1949. године. Капетан Тодор Илић одликован је Орденом белог орла са мачевима V степена, умро је у Београду 22. јула 1937. године.
После Првог светског рата, ове територије БиХ биле су међу најзаосталијим крајевима југословенске монархије. Изузетак су представљала велика урбана средишта и богата област Посавине.
Бањалука је била цестовно повеза с Јајцем, али се транспорт терета још увек одвијао речним путем. Понајвише дрво, спуштало се низ кањон Врбаса до бањалучких пилана на сплавовима које су Турци назвали „Џемије.”
Године 1929. краљ Александар за првог бана Врбаске бановине поставља генерала у пензији Светислава Тису Милосављевића. Он на Митровдан исте године возом из Београда стиже у Бањалуку на железничку станицу, која се тада налазила на месту данашњег Музеја савремене уметности, одакле се кочијама довози до хотела „Балкан.”
Чим је снег окопнио, а са скромним буџетом од 45 милиона динара, бан Милосављевић је засукао рукаве и кренуо са грађевинским подухватима какви у граду на Врбасу нису запамћени.
Започео је зидање 7 палата у данашњој Алеји Светог Саве и код главне бањалучке поште. Упоредо се градио хотел „Палас” и модернизовао хотел „Босна.” Уређивао се градски парк и открио споменик Петру Кочићу.
Изграђен је Соколски дом и Хигијенски завод. Изграђена је Банска палата, данашња зграда Административне службе града. Никла је и зграда Дирекције шума, данашња Економска школа.
Овде ће током борбе за Цитаделу септембра ’44. године бити заробљен командант 69. дивизије генерал фон Девиц, што је био први случај заробљавања немачког генерала на југословенском ратишту.
Бан Милосављевић безброј пута одлази код краља у Београд, молећи га за сваки динар више него што је буџетом за ту годину предвиђено. У повратку са једног таквог путовања, бан лично инсистира и помаже да се заврши Храм Свете Тројице.
Креће се са изградњом Дома краља Петра I Ослободиоца, где се данас налази Народно позориште Републике Српске. Управо је бан Милосављевић омогућио да се донесе акт о оснивању позоришта у Бањалуци и да се отвори Етнографски музеј.
Први управник Музеја био је велики сликар Шпиро Боцарић, који је музеју подарио 57 властитих слика. Било би их и више али је 19. јула 1941. године бачен у бездан Шаранове јаме.
Бан Милосављевић ургира да при службеном листу бановине почне да излази и културно књижевна ревија „Књижевна Крајина.” Увелико се асфалтирају градске улице на челу са централном улицом, данас улица краља Петра I Карађорђевића.
Граде се бановински путеви, 5 путева изграђено је преко читаве територије Врбаске бановине. До тада на територији бановине није постојао аутобуски саобраћај, након чега је успостављено 13 аутобуских линија које су повезивале целу бановину.
Са изградњом путева ничу и 423 савремена моста. Путеви покрећу и школе, те их је у бановини саграђено 245. Оснива се индустријска комора и ниче 129 нових фабрика. Уређује се 137 „узорних газдинстава” и организује 170 пољопривредних курсева. Модернизује се бања Слатина и праве павиљони са 250 лежаја.
Врбаска бановина је у свом саставу тада имала 20 срезова и 177 општина, међу којима 30 градских и 147 сеоских а у њима је живело милион становника. Бан Милосављевић је све ово набројано саградио за 1 свој петогодишњи мандат.
На месту хотела „Балкан” у коме је дочекан, изграђен је Бански двор. Са тог места ће Анте Павелић 1942. године радио везом командовати затирањем народа на Козари. У то време из концертне дворане Банског двора није допирао звук клавира већ рзање коња, дворана је претворена у складиште за жито и коњушницу.
Бански двор је био резиденција потпредседништва владе НДХ-а са Османом Куленовићем на челу. Бањалука се спремала да постане главни град НДХ-а а здања која је подигао бан Милосављевић, претворена су у седишта фашистичке окупационе власти и њих су усташка знамења „красила” пуне 4 године.
Први бан Врбаске бановине напустио је Бањалуку вечерњим возом 22. априла 1934. године и отишао за Београд, на место министра саобраћаја у Краљевској влади. Локалне власти су планирале да му организују свечани испраћај али је он то одбио, а новац који је био предвиђен за поклоне, поделио је у хуманитарне сврхе.
Приликом његовог одласка се ипак, спонтано скупило неколико хиљада Бањалучана, који су његове кочије пратили од Банског двора правећи почасни шпалир. О овом величанственом растанку који је пропраћен сузама, писале су све тадашње новине у региону.
Тиса ће своју Бањалуку посетити још само једном, опет на велики светац, Спасовдан 1939. године, када је дошао на освештење Цркве Свете Тројице и постао њен кум…
Пише: Деки РС
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!