Пројектом „Здравитас“ успоставља се дигитална платформа, у коју ће се унети подаци за сваког ученика, укључујући и личне податке. Применом савременог метода, уз помоћ софтвера, рачунаће се какве су моторичке способности деце. Има ли простора за злоупотребе?
Напослетку, из Министарства просвете упућено је циркуларно писмо школама како би се умирило незадовљство. Ипак, незадовољство је само повећано. Ово је утисак из „прве руке“, након присуствовања родитељским састанцима претходних неколико дана. У школи која похађају моја деца, словима и бројем – само један родитељ сагласио се са предлогом Министарства. Још и пре родитеља са предлогом се нису сагласили ни представници репрезентативних синдиката у просвети.
Учитељи и наставници, буквално разапети између гневних родитеља и (ин)директних притисака знаних и незнаних руководилаца (укључујући и претње да ће им бити умањена зарада ако одбију да учествују у пројекту) очајнички покушавају да пронађу решење. Али, решења нема. Услед свега, потенцијал да једна до јуче периферна ствар прерасте у прворазредно политичко питање изразито је велики
Искрено, пре него што сам позван да дам сагласност, о томе шта је пројекат „Здравитас“ нисам знао ништа. Након што сам се упознао са детаљима, закључак ћу изнети цитирањем старе пословице: пут до пакла поплочан је најбољим намерама. Елем, контроверзни „Здравитас“, који је постао контроверзан и пре него што је профункционисао, представља дигиталну платформу Министарства просвете за праћење моторичких способности деце.
Рекло би се – ништа спорно. Сви који смо прошли кроз систем образовања осамдесетих година имали смо периодична мерења о моторичким способностима и наши резултати уписивани су у личне картоне. Висина, тежина, капацитет плућа, трчање, скок у даљ, бацање „медицинке“ и тако даље.
Од 2017. године мерења се поново врше у свим основним школама. Наставници физичког васпитања прате развој детета и дају оцене. Имајући у виду да су нове генерације све мање физички активне (мењају су услови у којима одрастају), ова мерења јесу важна, као што је важна и улога наставника физичког васпитања. Такође, на основу резултата мерења рађени су збирни статистички подаци, који су са научног становишта значајни. Од тога какви су подаци, зависи и наставни програм, односно његове измене.
Шта је „Здравитас“?
Пројектом „Здравитас“ успоставља се дигитална платформа, у коју ће бити унети подаци за сваког појединачног ученика, укључујући и све личне податке. Применом савременог метода и уз помоћ софтвера, рачунаће се какве су моторичке способности деце, без паушалних оцена наставника, па ће и родитељима бити саветовано како да унапреде развој свог детета.
Шта је овда спорно? Управо део који се тиче прикупљања и обраде података за сваког појединачног ученика. Прво, родитељи очигледно не верују у образложење. Образложење гласи да ће на дигиталној платформи приступ подацима о личности имати само законски заступник детета, а административном делу портала и ауторизовани корисник који може бити директор школе, одељенски старешина, наставник физичког васпитања и наставник разредне наставе.
Повереник за информације од јавног значаја потврдио је током ванредног инспекцијског надзора да ће се процедура управо овако одвијати. Самим тим, све је по закону. Међутим, два су питања због којих су родитељи узнемирени. Најпре, ако ће процедура бити оваква – чему онда дигитална платформа која обједињује податке за сваког појединачног ученика?
Наставници физичког васпитања ионако прате развој моторичких способности деце и воде евиденцију о томе. Родитељи могу захтевати увид у резултате, као и надлежни у школи. Није нужна засебна платформа за праћење деце како би се то чинило.
Затим – отворено је питање безбедности података и њихове злоупотребе. Посматрајући са формалног становишта, и у документацији око изградње надстрешнице на новосадској железничкој станици вероватно је све било у реду. Неко је потписивао документа, прорачуне и дозволе, задовољавајући тако форму.
Неповерење у рад институција достиже пандемијске размере, нису неопходна истраживања јавног мњења да се то уочи. А истраживања јавног мњења детектују толико ниско поверење грађана у Владу и Народну скупштину да се слободно може констатовати како се ради о историјским минимумима. Слаба нам је утеха што се тако нешто примећује и у читавом низу других европских држава.
Родитељи се плаше злоупотреба и то јесте најчешћа замерка. И то јесте оправдана замерка. Формалне процедуре неће спречити могуће злоупотребе, зато што се у нашој земљи ретко или никада не одговара због кршења формалних процедура. Коме требају лични подаци и информације о моторичким способностима наше деце? Фармацеутским компанијама? Осигуравајућим друштвима? Аналитичким центрима повезаним са разним обавештајним структурама који из тога могу извлачити бројне закључке? Једноставно, ово јесте безбедносно питање и тако се и доживљава.
Призвук тоталитаризма
Друго, начин прикупљања података је по свему скандалозан и он крши све устаљене демократске принципе. Последњим дописом Минисрства просвете експлицитно се наводи да родитељи могу тражити укидање налога за приступање евиденцији свог детета, али да „укидање налога за приступ родитељском порталу не подразумева брисање евиденције детета“.
Дакле, подаци ће бити прикупљани и обрађивани чак и ако родитељ на то не да сагласност. Родитељ само може да бира хоће ли имати приступ платформи или неће. Коме требају ови подаци ако не требају родитељу? На крају, да не остану неке недоумице додаје се „да за предметну обраду није потребан пристанак лица“. Како се могу прикупљати подаци без претходно дате сагласности?
Повереник за информације од јавног значаја саопштава да „Министарство просвете обрађује податке у складу са чланом 12. ЗЗПЛ, као и да за предметну обраду није потребан пристанак лица“. У том члану Закона о заштити података о личности у тачки 5. на коју се Повереник највероватније позива наводи се да је законитост обраде података „неопходна у циљу обављања послова у јавном интересу или извршења законом прописаних овлашћења руковаоца“.
Ово је толико несретно тумачење појма јавног интереса, да се њим само потврђују све претходно изнете сумње. Какав је то јавни интерес да се појединачни подаци о ученицима и њиховим способностима прикупљају на јединственој платформи? Ако се овако контекстуализује јавни интерес, онда је велико питање где ћемо и како завршити.
Јавни интерес могу представљати збирни подаци, али они су и до сада прикупљани. Оваквим начином спровођења нечега што је дефинисано тек једним Акционим планом, утире се пут ка тоталитаризму и то је онда ствар за далеко озбиљнију расправу. То је онда питање права и слобода сваког грађанина наше државе. А држава су пре свега грађани, они су носиоци суверенитета.
Због свега, ова тема има потенцијал да прерасте у прворазредно политичко питање. Не само због могућих злоупотреба и сумњи родитеља, него и због демократског дефицита у спровођењу одлуке и стварања услова за примену нових тотатлитаристичких метода у нашој пракси.
Верујем да су колеге које се баве физичким васпитањем имали добру намеру и да су пројекат осмислили у циљу унапређења свог рада. Ипак, ово у шта се тај пројекат претворио сада има мало везе и са физичким васпитањем и са унапређењем рада у просвети. То је сада ствар безбедности, људских права и слобода и питање поверења у институције које постоје да би штитиле интересе грађана као јавни интерес.
Институције, у које спадају и правосудне, а њима се верује таман колико и Влади и Народној скупштини. Немоћни да било шта промене, свесни да тужбама не могу много променити, родитељи су гневни. Убедљива већина њих. Ваљда зато одавно нисам видео толико незадовољства као на последњим родитељским састанцима.
Душан Пророковић је професор на Факултету за дипломатију и безбедности у Београду и аутор више значајних дела, међу којима је и монографија ,,Геополитика Србије”. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард, 15.11.2024
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!