Муслимански екстремисти су 15. маја 1992. године извршили организоване нападе на српска села, убијајући цивиле. Жртве су сакаћене, ритуално убијане и живе спаљиване.
Грађани Сребренице се са тугом и болом сећају трагичних дана 1992. године када су почињени неки од најстрашнијих злочина над Србима.
Након што су на Ђурђевдан 1992. године, спалили српско село Гниону и поклали шест стараца, напали српски део села Бљечева и извршили масакр у Зеленом Јадру, муслимани су наставили са убијањем српских цивила.
Након „крвавог Ђурђевдана“ почиње егзодус и прогон српског становништва са подручја Сребренице.
Прогон није могао да прође безболно, па су муслиманске жене и деца каменовале возила, аутобусе и вагоне са избеглицама.
Дан 15. мај 1992. год остаће заувек уписан црним словима у срамну историју БиХ као још један дан када су муслимани из Сребренице показали своје лице.
Убијена су 22 цивила, углавном жене и старци.
Већина жртава је спаљена жива у кућама, остали су мучени и масакрирани. Пред зору 15. маја 1992. године муслиманске снаге напале су српска села Међе, Осредак, Виогор и Ораховицу у општини Сребреница, извршивши тежак масакр. У данима пре напада у више наврата вођени су разговори са муслиманским представницима о мирном суживоту. Муслиманске преговараче, представнике мештана из околних села, најчешће су предводили милиционери Хакија Мехољић и Насер Орић.
Када се Србима учинило да је договор постигнут, муслимани су изненада напали и заузели поменута српска насеља. У нападу су учествовали наоружани припадници тзв. “Армије БиХ” регрутовани у околним муслиманским насељима Сребренице. У засеоцима Чумовићи и Ровићи, 35 Срба ухапшено је и одведено у логор „Пилићарник” у злогласним Поточарима, где су даноноћно тучени, злостављани и мучени. Међу затвореницима је било много жена и деце, чак и једна трудница. У тим логорима су силоване девојке.
Старије и непокретне цивиле живе су спаљивали у кућама. Муслимански војници су убијали а муслиманске жене су пљачкале и често спаљивале.
Село Виогор, насељено Србима, напали су 15. маја 1992. године припадници муслиманских ТО Сућеска, ТО Сребреница и ТО Поточари под командом злочинаца Насера Орића и Зулфе Турсуновића. Том приликом је село спаљено и уништено, а имовина опљачкана.
Истог месеца нападнути су и Чичевци, српско село у општини Сребреница. И то село је спаљено, а у селу је убијено седам цивила.
У “сребренички Аушвиц”, један од најозлоглашенијих муслиманских логора у Подрињу, доведена је Српкиња Љубица Гагић (42), коју су муслимански војници даноноћно мучили и злостављали. Њен муж је такође заробљен у својој кући, мучен и премлаћиван данима и на крају зверски убијен. Несрећна Љубица прошла је сва страдања сребреничких логора. Орићеви војници су је мучили, злостављали и сваком муком понижавали. Љубица је преломила и између злочиначког иживљавања и смрти одабрала је одлазак са овог света – попила је есенцију и тако извршила самоубиство јер није могла више да издржи страшна злостављања од стране Орићевих кољача од којих је најгори био џелат Зулфо Турсуновић, један од муслиманских старешина.
Љубица је умрла мученичком смрћу 7. јула 1992. године у сребреничком затвору.
Сведочила је стравичним мучењима која су преживљавале друге жене и девојке српске националности а нико није избјегао „нож“ зликоваца.
Сваки дан из логора су одјекивали јауци, врисци, кукњаве. Муслимански стражари су све редом тукли и исмевали цивиле, да ли је жена, дете или мушкарац, њима је било свеједно!
Упркос бројним доказима и изјавама сведока, за ове стравичне масакре још нико није одговарао.
Данас злочинци слободно шетају а државни органи ћуте и штите починиоце, а све са једним циљем, да злочини над Србима у Сребреници остану непроцесуирани. Свима је јасно да рат у Сребреници није почео у јулу 1995. године. Много пре тога јула 1995. године почињени су стравични злочини над српским становништвом током којих је спаљено 150 села и заселака и убијено 3 267 људи, међу којима 72 деце.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!