Породица Рајчић је пореклом из околине Крагујевца, одакле се преселила близу Куманова, а затим настанила у Пасјану код Гњилана у 18. веку.
Босиљка се одликовала кротком нарави, искреношћу, трудољубљем и послушношћу.
Од малих ногу помагала је својој породици у кућним пословима и пословима око стоке, браћи и оцу на пољским радовима и око огрева за зиму.
Када је напунила 17 година, родитељи су је из села први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у граду скупља народ из свих околних села.
Због своје лепоте, Босиљка није остала незапажена, па је убрзо привукла пажњу Арнаута из Депца, који ју дуго пратио и вребао прилику да је отме.
У јесен, Босиљка се заједно са оцем и братом упутила у шуму код Белог камена, на Стружинама, далеко изнад села.
Тројица Арнаута су искористили прилику, уграбили девојку и одвукли је према Карадаку, пуцајући све време на њеног оца и брата.
Босиљкина породица и родбина, заједно са свештеником из Пасјана је неколико дана код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Босиљка отета.
Због своје наклоњености према Арнаутима, турске власти су отезали истрагу, верујући да ће се девојка помирити са тренутном ситуацијом.
У дому Арнаута, Босиљка је свакодневно била изложена увредама и уценама да прими ислам и да се уда за отмичара. Непрестано су је убеђивали, нису јој дозволили да спава нити да једе или пије.
Упркос свему, Босиљка је одолевала свим искушењима, а губећи стрпљење, њен отмичар је још више мучио тако што јој је секао косу, пржио табане, газио и тукао по лицу и слабинама.
Након неуспешних убеђивања, Арнаути су Босиљки довели старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која ју је наговарала да прими ислам и спасе себе и своју породицу.
Босиљка је остала истог става, рекавши:
„Ја своју веру имам. Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена, ја имам свог заручника.“
Након тога, жена која ју је убеђивала да прихвати ислам и уда се за свог отмичара, покушала је још једном да убеди девојку да попусти и тако спаси свој живот, на шта јој је Босиљка одговорила:
„Христос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога Бога и моје Свете Вере, као ти, коју жалим. Тако се не спасава душа, већ се губи.“
Уследила су нова мучења, облачење у димије и навлачење зара на лице, које је Босиљка цепала са себе.
Понижен и посустао, њен отмичар је одлучио да погуби девојку. Позвао је двојицу својих рођака, са којима је изнемоглу девојку одвукао коњем до реке Лапушнице, где су је изболи ножевима, а након тога јој комадали тело.
Након страдања турске власти су дозволиле Босиљкиној родбини и осталим Пасјанцима да сахране девојку, поред старе цркве, а касније приликом обнове, њени посмртни остаци узидани су у цркву Светог Преображења у Пасјану.
Света Великомученица Босиљка Пасјанска проглашена је за светицу 2018. године, одлуком Српске Православне Цркве
Након што су открили где се мошти налазе, пажљиво су извађене из стуба цркве.
Сада стоје у сандуку поред олтара цркве.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!