На данашњи дан, 22. октобра 1912. године ослобођена је Приштина. Трећа српска армија под командом генерала Божидара Јанковића потукла је у Првом балканском рату турске снаге и ослободила Приштину. Ослобођење Приштине оставило је веома велики утисак код српских јединица и, свакако, имало обрнуто дејство на турске војнике.
Један учесник балканских ратова забележио је:
„9. октобра (по старом календару, 22. октобра по новом) тукли смо се пред Приштином. Кад је било после подне, Турци су почели одступати. Наша застава је већ била побијена на њиховом положају. Одмах смо кренули напред и стигнемо више Приштине на једно поље. У путу смо пролазили поред кола која су била пуна пртљага и осталих кућевних ствари које су Турци оставили. Ту смо ноћили. Војска је била сва весела„.
После ослобођења Приштине, српска Трећа армија требало је у духу директиве Врховне команде да одмах продужи покрет ка Куманову и Скопљу, јер је већ каснила два дана.
То се међутим није десило, јер су јединице биле исцрпљене дугим маршевима и борбама, па је командант армије, генерал Божидар Јанковић одлучио да се 23. октобра људство задржи у рејону Приштине ради одмора и попуне. Јединице су се одмарале размештене у бивацима, осигуравајући се предстражама према фронту и боковима. На Газиместану се одмарала Дринска дивизија другог позива, сећајући се јунаштва славних косовских јунака.
Јединице су се одмарале размјештене у бивацима, осигуравајући се предстражама према фронту и боковима. На Газиместану се одмарала Дринска дивизија другог позива, сјећајући се јунаштва славних косовских јунака. По наређењу команданта армије, на месту погибије кнеза Лазара, код Муратовог турбета, одржан је помен свим Србима изгинулим у Косовском боју 1389. године.
Најрадоснији дан
Затим је командант Треће армије генерал Божидар Јанковић уз свечану параду јединица ушао у Приштину.
„… Приштина неће видети свечанији дан од овога дана. На челу штаба јаше на коњу седи ђенерал, у чијој су пратњи команданти Шумадијске и Моравске дивизије. На челу штаба војна музика, а за штабом ордонанси и војска. Све живо је изашло да дочека и поздрави Српску војску.“
А Јаша Томић, политичар, новинар и књижевник из Војводине, у репортажи објављеној 26. октобра 1912. године у „Новосадској илустрованој ратној хроници“, пише:
„…На улазу у Косово наилазисмо на Србе становнике, како плачу од одушевљења. Од када је Србија мобилисана, Арнаути су се бојали да их дирају. Одушевљење Српске војске не може се описати. Певају. Музика и трубе свирају. У овај мах сви смо занети највећим миљем. Српска победа на Косову јамчи потпуно наше ослобођење. Нема те силе која ће више моћи потиснути Србе са Косова“.
Дан кад је ослобођена Приштина био је веома значајан за српску војску. Након ове битке српска војска ослободила је читаву територију Косова и Метохије, 28. октобра исте године. Српска војска је брзо и ефикасно успоставила ред на Космету чиме је ослобођење те територије у потпуности и завршено.
У пракси, на терену слобода за Србе на Косову и Метохији никада није истински дошла. Могло се живети без туђинског јарма али убрзо је успостављена Краљевина која је захтевала да се Срби велики моделом јавно одрекну баш оне истинске слободарске мисли о жртви Светог кнеза Лазара и његових витезова на пољу Косову те је, у духу “толеранције” и “суживота” Косовски завет скрајнут у ћошак историје и јавног живота. За све то време комунистички подмладак је зачет и непрестано роварио српске интересе потхрањујући албански иридентизам. Исцртана је мапа Косовске области по први пут у историји на коју ће се од тада позивати албански сепаратисти и захтевати да ту територију отму.
Током Другог светског рата италијански фашисти оснивају “Велику Албанију” у којој су се Срби нашли под страховитим терором због чега их је на хиљаде напустило покрајину. Након рата наставља се терор али сада комунистички. Прогнаним Србима се званично забрањује повратак на њихова имања док се Албанци масовно досељавају на Косово и Метохију што ће битно изменити етничк исастав становништва. Срби староседеоци под страховитим притиском комунистичких власти губе свако право на изношење јавне речи и било какву побуну против наметнутог албанског терора који ужива подршку државних власти тадашње Југославије због чега њихово исељавање постаје све интензивније. Тек почетком 90-тих година долази до привремене слободе која је кратко трајала да би се опет завршила ратом, дносно НАТО агресијом. Након нове окупације Косова и Метохије 1999. године, почиње нови егзодус и страдање Срба под патронатом западних сила.
На пуних 100 година од ослобођања Косова и Метохије започет је Бриселски дијалог (отпочет 2911., парафиран 2012. године). Срби из покрајине устају против тога свесни да ће их то коначно протерати и са севера КиМ где су живели у неком облику слободе. Власт коју је наметнуо Запад, оличена у Српској напредној странци и касније искључиво лику Александра Вучића, спроводи најкриминалније замисли српских непријатеља чиме ставља тачку на борбу Срба за опстанком како физичким тако културолошким па и идентитестким. Од парафирања Бриселског споразума (Ивица Дачић – Кетрин Ештон – Хашим Тачи) до данас одселило се више од 40 хиљада Срба док преостали очекују да их снађе иста судбина али свесни неправде која је почињена над њима, уздају се у Бога и надају ипак не тако језивом крају свог постојања какав се примиче. Приштина свој најрадоснији дан тек треба да види.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!