Пише Лука Митровић за Магазин Таблоид.
На какав начин је Србија и званично постала важна карика у ланцу НАТО земаља, како је режим Александра Вучића о „формализацији“ односа са североатланском алијансом, шта је у Вучићевом кабинету 21. јуна 2024. године радио генерал Ваздухопловне команде НАТО и командант ратног ваздухопловства САД у Европи и Азији, на шта се обавезао режим српског диктатора и колико би то у скоријој будућности могло да кошта Србију, у околностима знатно већих ратних сукоба од ових које свет данас гледа.
Прошле, 2023. године, у новембру месецу, сада већ бивши премијер Холандије, данас нови генерални секретар НАТО пакта, Марко Руте, састао се са српски тиранином Александром Вучићем, па је у разговорима које су водили „у четири ока“ потврђена лојалност његовог режима северноатланској војној алијанси. Непосредно након тога, Војска Србије је, у знак лојалности, одржала и војна вежбу са припадницима оружаних снага држава чланица НАТО пакта.
Шеф НАТО војне канцеларије за везу у Београду, бригадни генерал Ђанпјеро Романо, позвао се тада на чињеницу да је Србија дугогодишњи партнер НАТО пакта још од 2006. године. Наиме, тадашња влада Србије се и званично придружила програму НАТО програма Партнерство за мир, али је узгред потписала и пристанак да НАТО авијација има право прелета преко Србије и да НАТО јединице обављају своје административно обавештајне послове на територији Србије.
Бригадни генерал Романо је то недавно још јасније казао: „Више од 17 година, Србија и НАТО унапређују сарадњу на бројним питањима и раде заједно…Србија је донела суверену одлуку да формализује свој однос с НАТО-ом“.
И, након „више од 17 година“, а посебно након Вучићевих 12 година на власти, може се рећи да је његов режим остварио и оно што је нико у седишту НАТО пакта у Бриселу очекивао. Наиме, све што су Вучић и Марк Руте уговорили пре него је овај бивши премијер Холандије преузео функцију генералног секретара НАТО пакта, већ је одавно у функцији: авиони НАТО пакта овог лета 2024. имали су редовне прелете преко Србије (углавном према базама у Румунији).
Помоћник генералног секретара НАТО за политичка питања и безбедносну политику, Борис Руге, дошао је 28. јуна 2024. године у Београд „да честита“ Александру Вучићу пропалу паравојну акцију његовог главног мафијаша на Косову, Милана Радоичића, да му стегне руку и похвали га што је омогућио да се НАТО покаже истовремено и као „чувар Косова“ и пријатељ Вучићевог режима (јер је обезбедио несметано повлачење Радоичићеве приватне војске).
У НАТО документима о овом случају стоје „топ сецрет“, дакле, строго поверљиви подаци о томе да је команда ове војне алијансе за Западни Балкан била на сталној вези са Вучићем током Радоичићевог упада, који му је требао како би компромитовао сваку даљу акцију у корист Срба са Косова, а истовремено представио себе своје криминалце као „борце за слободу“.
Косово је постало претежак терет за његове пословне комбинације, а НАТО му је навидно обећао да ће уместо њега „чувати мир“, шта год то значило у даљем развоју догађаја.
Само недељу дана пре него што је помоћник генералног секретара НАТО за политичка питања и безбедносну политику, Борис Руге извео ову „свечаност“ у Вучићевом кабинету, у Београд је (21. Јуна 2024) дошао генерал Ваздухопловне команде НАТО и командант ратног ваздухопловства САД у Европи и Азији, генерал Џејмс Б. Хекер, али, из сасвим других разлога.
Наиме, генерал Хекер је имао мисију да утврди спремност и лојалност Војске Србије у околностима кад ће Србија као „савезник“ у једном знатно већем рату од руско-украјинског бити „транзитна зона“ и логистика за НАТО и америчко ваздухопловство, њихиве копнене трупе, обавештајне центре и све друго за шта је Србија већ предвиђена. Вучић му је и потписао и „оверио“ сваку спремност за учешће на страни САД у ратовима који евентуално (или, сасвим могуће) следе.
Првих дана октобра 2024., председник Р.Хрватске Зоран Милановић је одбио да потпише слање војске у Украјину (противно вољи премијера Пленковића и „домовинског“ лобија), док је тих дана војна индустрија Вучићевог режима слала нови контигент наоружања и опреме режиму у Кијеву, према договору са новим генералним секретаром НАТО пакта. Амерички и НАТО план да Србија буде обезбеђена као простор преко кога може несметано да пребацују трупе на исток, Вучићев режим спроводи у потпуности.
Према данас важећим споразумима са Србијом, НАТО савез може да транспортује трупе преко ње у пуном капацитету, онако како је било предвиђено никада потписаним споразумом у Рамбујеу (због чега је касније ова алијанса бомбардовала Србију и Црну Гору). Дакле, ако српској јавности није јасно ко је данас и овде врховни велеиздајник, довољно је да обрати пажњу на напред наведену чињеницу.
Иначе, преко Србије се уз нове „личне споразуме“ са Александром Вучићем врше извиђачко-обавештајне активности, а договор од прошле године подразумева да се Србија и БиХ у НАТО укључе „тихо“, кроз разне активности, као што су војне вежбе и сарадња.
Према релевантним изворима МТ, у самом седишту НАТО пакта у Бриселу, постоји „фракција“ чији генерали сматрају Србију индиректном претњом зато што не признаје независност Косова и Метохије. Неформални вођа те фракције, генерал Кристофер Каволи, командант америчких снага у Европи, послао је Марку Рутеу скоро претећу поруку да се нада да ће НАТО наставити политику коју је водио и до сада, а која подразумева и јачање такозваних Косовских безбедносних снага и њихово претварање у војску.
У непосредном „комшилуку“ Србије, у Румунији, НАТО пакт је овог лета почео изградњу своје највеће базе у Европи, још веће и од сада највеће америчке базе Рамштјан у Немачкој. Та локација у Румунији већ сада служи као седиште НАТО мисија надзора ваздушног простора над Црним морем, јер је стратешки смештена изван Констанце, највеће румунске луке на Црном мору.
Већи део свих прелета у том правцу одвија се преко Србије или уз саму границу са Србијом, а уз потпуну сарадњу режима Александра Вучића, који себе одавно доживљава као „врховног команданта“ и хвали се „политиком неутралности“, што је лажна представа за домаћу јавност али не и за обавештајне закједнице највећих светских сила.
За време мандата бившег холандског премијера може се очекивати да НАТО настави да опрема, финансира, па можда и да шаље трупе у Украјину, али оно што је већ сада сигурно, тај нови генерални секретар НАТО има план да Србију потпуно „запосли“ као земљу логистике северноатланских трупа, дакле, државу која ће евентуалним ширењем рата постати легитимни циљ не само Русије, него и других земаља уколико се рат на Блиском Истоку распламса, а хоће, уколико САД и званично уђу у рат са Ираном.
НАТО је недавно спровео вежбу „војног Шенгена“ кроз формирање европских војних коридора за брзи транспорт трупа, ратног материјала и борбене технике на крајњи исток. Јужни крак ових коридора почиње од грчке луке Александрополис, у којој је пре неколико година формирана америчка база као одскочна даска за транспорт трупа на исток Европе, највише у Румунију и Бугарску, а један од коридора са Запада би водио Дунавом до Црног мора, прецизније, преко Србије. И то све регуларно, према до сада потписаним споразумима, посебно у последњих 12 година (неки од њих током мандата Александра Вучића на позицији министра одбране Србије).
У питању је програм развоја „војног Шенгена“, који је недавно тестиран на релацији лука Ротердам-Немачка-Пољска, до Литваније. Србија треба да постане у најскоријем року део тог „војног Шенгена“, и о томе постоји специјалан документ о томе на какав начин се Србија и БиХ налазе у том пројекту.
Већина медија на Западу сматра да би овакав развој догађаја спречила победа Доналда Трампа на америчким председничким изборима и да би она могла да представља проблем за НАТО. Међутим, нови генерални секретар НАТО пакта Марк Руте тврди да ће „са Трампом имати одличне односе јер су обојица десничари и добро се познају, да његов избор за шефа Беле куће неће угрозити савез, као и да ће се наставити сарадња и са државама које нису чланице савеза“. Хоће ли баш тако бити, то је друго питање, јер свет великом брзином срља у глобални сукоб са несагледивим последицама.
НАТО је сам себе, пре пар година „тестирао“, колико је спреман за разна изненађења и показало се како је „црвоточан“.
Наиме, америчка војна обавештајна служба послала је мали авион „Бичкрафт“ у правцу југоистока, који је без дозволе прелетео пола Европе.
Полетео је из Литваније, прошао кроз седам земаља, укључујући Литванију, Пољску, Словачку, Мађарску, Румунију и Србију, пре него што је слетео у Бугарску.
Све ове земље, осим Србије, чланице су НАТО пакта. Ниједна од њих није реаговала.
Од Србије се то није ни очекивало, јер њеним небом се неометано транспортују НАТО борбени авиони, ратна техника, војне јединице, опрема, храна и све што је потребно, захваљујући режиму Александра Вучића који је приватизовао Војску Србије и „скинуо гаће“ пред северноатланском алијансом.
За разлику од његовог режима, тужилаштво у бугарском граду Трговишту покренуло је истрагу о том малом америчком авиону типа „Бичкрафт“, мада су сасвим сигурно знали о чему је реч и о каквом „тестирању“ се ради.
Али, од Вучићевих поданичких и велеиздајничких „опуса“, једно питање је много важније: може ли Србија заиста да буде истовремено и магацин кинеске робе и хангар за америчку и НАТО армију?
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!