Лице Христово је унакажено после османског освајања 1455. године и касније делимично рестаурирано.
У метохијском манастиру Високи Дечани налази се једина и јединствена фреска на свету на којој Исус Сведржитељ има у руци мач, уместо књиге. Десница Божијег Сина, колико је познато, никада није држала оружје, већ је вазда на мир позивала. Основна намера дечанског живописа била је да “исликана светлост (светог) писма” зрачи мудрошћу божанских порука. Онда су, у несрећним догађајима у Србији, завладала чудна збивања и небески знак опомене указао се на зиду манастира посвећеног Христу Пантократору.
Са мотивима из Светог писма (које ћемо на крају цитирати) по којима је осликана фреска Исуса Христа са исуканим мачем, која симболизује раздвајње доброг од зла и која (једина на свету) приказује Исуса Сведржитеља као својеврсног ратника, преплићу се две легенде у народу које тумаче час у којем се књига, симбол речи, претворила у мач, симбол силе.
Када је Стефан, син краља Милутина, узбунио властелу и тешко се завадио са оцем, дошло је до најсвирепије казне у историји српских владара. У војевању и освајању престола Стефан је заборавио да је својим синовима наденуо имена Душан и Душица, по души, да буду душевни и да се сваке силе клоне. А моћни краљ, отац му Милутин, наредио је да га ухвате и, у тајности, у Скопљу ослепе усијаним мачем.
Тако је згаснуо вид Стефана, потоњег Дечанског. А жарни мач осветник указао се у будућности уместо књиге у руци Исуса Сведржитеља. И као што је Стефан у младости устао против оца, тако је касније његов син Душан устао против њега. И као што је некад погружен пред оцем, стајао је Стефан немоћан и пред сином.
У Метохији је сачувана легенда да се у самртном часу краља Стефана над васцелом земљом Србијом зачуо јаук поруке из које се само једна реч отргла и винула према његовој задужбини. Кад је као ватрена птица слетела на крст манастира, међу његовим зидовима зачуо се звекет оружја. Верује се да се баш тада књига у руци Христа Сведржитеља у мач претворила. Тако се пре исхода времена пресудни дан српским владарима исказао.
А једно друго памћење, које такође објашњава настанак мача из књиге, враћа нас у турско време, кад су освајачки силници застали пред Високим Дечанима, да оробе оно што је било и царско и господње. Света књига пала је на под и одмах се узнела на олтар, а сам Пантократор узвитлао је мач да одбрани светињу. Сви су се Турци панично разбежали, а светлост мача гонила их је све док нису попадали на земљу и издахнули у мукама. Од тада траје веровање на Космету да мач у Христовим рукама означава место на којем ће доћи до одсудне битке између хришћанства и оних који га нападају.
Ако се вратимо Светом писму, тумачи се да је фреска која приказује Христа са мачем у руци, насликана по мотиву који је узет из Христових речи: “Не мислите да сам ја дошао да донесем мир на земљу; Нисам дошао да донесем мир, него мач” (Матеј, гл.10, 34).
Симболика је јасна: Исус није дошао са мачем да измири истину и лаж, мудрост и глупост, добро и зло, правду и насиље, скотство (бруталност, бестијалност) и човечност, невиност и разврат, Бога и
мамона; него је донео мач да расече и одвојим једно од другога, да се не мешају.
Чиме да расечеш, Мач је био мач истине, или мачем речи Божије. “Јер је истина реч Божија, и реч Божија истина.”
Апостол Павле саветује: “Узмите мач духовни, који је реч Божија. А свети Јован гледао је у визији Сина Човечијега усред седам свећњака – и из уста његових
излазише мач оштар с обе стране. Мач из уста излази шта може бити друго до реч Божија, реч истине? Тај мач је донео Исус Христос на земљу. Тај мач је за свет спасоносан, а не мир добра са злом. И онда и сада и увек заувек”.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!