Јуче је, у низу других установа у које је упала, шиптарска полиција запосела и Институт за српску културу у Лепосавићу, који је 1978. као мултидисциплинарна научна установа основан у Приштини, а онда након 1999. измештен у ову српску средину на Северу.
Шта, заправо, значи да су непријатељи ”упали” у неку српску установу на Северу? Наши медији користе најчешће тај термин, који са собом носи претпоставку да су се након ”упада” потом и повукли?! ”Упад”, напротив, има сасвим другу конотацију, о којој нико не говори: Шиптари долазе са дугим цевима, плене компјутер и документацију, а затим запечате канцеларију и трајно ликвидирају рад установе. У различитим фазама, то је у последњих десетак година учињено са свим српским институцијама на Косову и Метохији: иако нам представници власти говоре о победама 5:0 и необавезујућим одредбама Бриселског, Вашингтонског и Охридског споразума, пузећим признањем независности јужне покрајине изгубили смо своју полицију, цивилну заштиту, судство, локалну самоуправу, пошту, банке… Остало је још српско школство, за које се очекује да ће бити укинуто до почетка наредне школске године – уз избор наставника из Приштине и прилагођавање тамошњем систему, учење албанског језика, учење историје Косова…
Председник Србије упорно истиче да на Косову неће бити нове ”олује”. Премијер неки дан говори да је могућ ”цунами”. Шта то треба да значи, и како хладне главе расуђивати по питању које је најважније за српски идентитет? Да ли уопште мислити хладном главом, или је баш на ову тему допуштено користити најтеже квалификације?
На Сајму књига претпрошле године случајно сам срео једног добро обавештеног пријатеља, и већ тада у неком полуочају питао сам га о државном плану за Косово и Метохију. Само се загонетно насмешио и потврдио ми, а ја сам му поверовао, да план постоји и да нема места за очајање. Годину дана касније, тај план се показао кроз ”случај Бањска”, потпуним поломом преосталих српских безбедносних структура у покрајини. Од тада, вероватно уз притисак сила, све креће низбрдо и убрзава се процес осамостаљивања наше покрајине, уз невероватну обест шиптарског лидера Куртија, који је испрва провоцирао и опипавао терен, а када је наишао на ”меко”, кренуо је у општу офанзиву. Ма из каквог миљеа да су долазили, за мене су момци пали у Бањској последњи косовски јунаци: у мору бесмисла они су показали да бране смисао, и узели пушке у руке не би ли одбранили свој кућни праг.
За пад Славоније 1995. смо се ругали да му је у дневнику посвећен минут, за оно што данас личи на пад Севера КиМ у националном дневнику не чусмо ни минут. За РТС су интересантији ”Отписани”, за Пинк ”Задруга”, а за Информер и друга режимска гласила журка Драгана Ј. Вучићевића у Росићима (где се јуче окупио сав политичко-естрадни естаблишмент). Старо је правило: што је издаја већа, ћутање је дубље.
А ко да каже? И шта да каже? Као стари лајавац, недавно сам на трибини у Великој Плани тек овлаш (и добронамерно) додирнуо проблеме са којима се суочавамо као држава и народ. Одговор је био бојкот локалних функционера и њихов демонстративни одлазак са заказане вечере, уз поништавање свих планова о научном скупу, трибинама, сарадњи. Но мој глас је потпуно усамљен и безазлен. Они који иза себе имају некакву инфраструктуру и могу да макар и једним промилом нашкоде власти, пролазе као председник војног синдиката Новица Антић, који је ових дана на удару читаве државе, у маниру Озне и КПЈ, заједно са читавом својом породицом. Тиме се шаље порука свима који слично размишљају и делају: не тикај у власт, и не чеши се тамо где те не сврби. Јер можемо ти направити хаос од живота.
Ја сам у нечему сагласан са влашћу по овом питању: иако крв константно удара у главу, ми могућности за рат тренутно немамо.
Ко би заправо ратовао? Старији, који су служили војни рок, али су малодушни, или млађи, чији је морал висок, али не умеју да примене ни прву помоћ? Сиротиња којој су одузети сви идеали, а егзистенција сведена на паштету од 37 динара, или београдски професори који грме о Косовском завету, а ’99. нису искористили прилику и да га на делу покажу? Нема више ни Бајрона, премало је спремности на жртву. Сви смо постали један велики – компромис. Ту не изузимам ни себе, који сам пристао на наметнута правила игре да имам обавезан буџет за књиге, буџет за летовање, буџет за зимовање, буџет за ресторан&бутик… по први пут у животу купио сам и шарене сунчане наочаре, ваљда да ми и поглед на живот буде шаренији… Београд је постао тврђава капитализма и пример живота потрошачког друштва, где ето повремено оперемо савест донирајући СМС за лечење детета, или одлазећи на концерт Павлине Радовановић, и спојимо прсте заклињући се да не дамо. И власт је ту најодговорнија, али смо сви ми саучесници.
А дајемо. И сви смо, мање или више обавештени, свесни тога. Свесни смо да се на југу дешава нешто што не ваља, и нешто што личи на увод у национални пораз. А можда је то и једини пут? Свест да смо окупирани и поражени. Можда да и на улицама наших градова видимо маскиране полицајце наоружане до зуба, као што је случај у Косовској Митровици, па да коначно схватимо у каквим условима живимо? И да се истрезнимо од пијаних прича о победама 1999. или недавно у Бриселу. Или да, без званичне објаве рата, уведемо мере које ће нас подсетити да живимо у ванредном стању. Дакле, Косово као тема број један. Укидање Митровићеве шараде и циркуса, обустављање Марићевог јутарњег путујућег циркуса и банализацију свих горућих тема. Да не буде ни Бајагиног концерта, нити јутарње ”Шаренице” на РТС-у. Просто, привремено се укида сво певаније и забавни програм и држава ставља у стање приправности. Делује нереално, зар не?
Написаћу онда нешто што предвиђам да је у најскоријој будућности сасвим реално. Идуће године у ово време, Курти ће свести Србе на Косову и Метохији на 20% од садашњег броја. А онда ће према њима показати широкогрудост и третираће их као равноправну мањину ”отвореног косовског друштва”. Београдски аналитичари, ангажовани под операцијом ”реалисти”, убеђиваће нас потом да треба да ми на Метохији и Косову немамо ништа, и да стога треба да се задовољимо инвестицијама, Експом, националним стадионом… Причаћемо на тему Сарајева, на тему Загреба, на тему Подгорице, на тему издајника из Друге Србије, на тему четника и партизана, али све ређе на тему Косова. Повремено ћемо ухапсити понеког хрватског шпијуна. Фестивал у Гучи биће најпосећенији, а док трубачи буду свирали ”Српска се труба с Косова чује”, пијана маса биће у делиријуму. Као Титаник који тоне, уз последњи концерт свог оркестра….
А за 30 година неки залудни историчар написаће докторат на тему: како су Срби издали Косово и Метохију 2023-2025. године. Ипак, то ће бити прејак наслов, јер изрази нису академски. Примеренији би био: Косово и Метохија у државној политици Републике Србије на почетку Трећег светског рата…
Нема више било шта да се напише. Просто нема. Пишем овај текст у недјељу, 1.9, након Свете Литургије, суочен са притиском сопствене савијести, немоћан као јединка да било шта учиним, немоћан да гледам коначне дане косовске издаје наше завјетне земље и најхрабријих од свих Срба – оних који су остали да живе на Косову и Метохији. Покушавао сам да живим достојно косовског завјета. Да изродимо Јелена и ја четворо дјеце, сви рођени на царски рез, сви – колико смо знали и умјели – васпитавани у духу свете вјере и завјетног Предања, сви окренути ослобођењу и уједињењу свих српских земаља а најприје Косова и Метохије. Покушавао сам – понекад само успјевао да стигнем и постигнем, да помогнем ријечју и животом и присуством и молитвом. Угавном без успјеха. Масе српског народа живе својим животом, инстинктима, опонашањем ове културе пропасти, затворени у нагоне који нити су више они базични – јер чак и базични нагони не би дали једној врсти да немилосрдно убија своју новорођенчад. Једна лажна елита живи истим тим нагонима – само их је мало више уобличила у форме “културе”. Иако се гнуша “народа”, Друга Србија и народ се у суштини мало разликују у својим метафизичким поставкама. И једни и други вјерују да је живот у суштини бесмислен и “само један”. Да је ово што имаш сада – једино и загарантовано. Да не вриједи радити било шта преко границе личног задовољства. Народ вјерује у “лијепо се провести” а “елита” у исто то. Оно нешто тзв “националне интелигенције” није у стању да се одрекне меса уз пост и одгоји више од једног дјетета, уз сву бригу за Косово. Идеали небески, житије земаљско. И коме онда писати? Живио сам у ишчекивању дана када нећемо допустити да нас тихо удаве. Пискарао, молио се (“нада мном је небо затворено”), спремао себе самога, гланцао чизме када почне комешање, надајући се да ће нас бар милион гланцати чизме и наћи се тамо гдје треба када буде требало. Свађао се понекад са мајком и супругом о томе ко ће нам дјецу гледати ако или када мене не буде ту. Но узалуд се свађао. И не: није ми толико криво зато што се никада није догосила епска нова Косовска битка. Криво ми је што сам годинама говорио сународницима да је оно што се дешава – издаја, да дајемо све што имамо ни за шта: за робовски статус у Србији и Српској, за несигирне и лажне наде о томе да ћемо “бити спремни када дође час”. Увјеравли су ме пријатељи и познаници да се чека тренутак, да морамо да ојачамо, да нико неће издати када дође до часа, а најмање власт и њене вође. Пола њих је знало да ће издати јер су већ тада мијењали душу за новац а пола су и сами себе и нас увјеравали. И узладу је било цртати и кумити и опомињати. Овако је како јер смо се као народ измијенили.Пристали на компромис и компримисе. И нас туце идеалиста ту никад ништа није могло. Сада је тако како је. Када се један народ не одбрани као народ, не треба да се чуди што ће му узети земљу. Можда се неко надао да ће парчање Србије ићи са Југа на даље, од Прешева према Новом Пазару или од Суботице према Земуну. Ни то није искључено када смо већ показали да уз дернек-национализам може да прође коначно угушњење Србије на Ксоову – крај који је потписан још 2013. и запечаћен 2024. Но то што ће нам узети Јадар – да ли власт или опозиција, неважно – не смије да чуди народ који је себи мрмљао у браду да “има и горе” када су нам узимали Газиводе. И не морам бити пророк да схватим да неће бити лако ни сачувати ово мало снаге и слободе што имамо у Српској, поред самљевеног народа и олигархије без образа и памети. У дану када се зулум шиптарске полиције на Сјеверу догађа зато што се већ једанаест година “купује вријеме” за “одсутни час”, нема више шта да се пише и напише. И иначе: коме и чему? Годинама сам себи понављао да неће Свети Сава допустити да његов народ нестане, макар да неће дати да нестанемо као кукавице које гледају док их чисте са Косова и Метохије, Изгледа да ни Свети Сава неће преко онога што смо сами спремни да урадимо. А то је тренутно – ништа.
Пише: Немања Девић
Јуче је СНС странка, која има на челу највећег издајника у историји Србије, Александра Вучића, славила у Росићима док је Курти отимао српске институције на северу Косова и Метохије.
ЧАСТ И БРУКА ЖИВЕ ДОВЕКА!
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!