Они су дошли са далеких обала Мале Азије и из митских државица око Босфора и Дарданела да Србе ставе у доживотно кметовско подаништво.
То им није пошло за руком јер су на данашњи дан 1805. године пали у боју од руку наших предака, који су устали да бране своје куће, баштину и своје светиње.
Битка на Иванковцу кроз историју је пала у сенку великих битака из Првог светског рата, свакако неоправдано.
Јер наши устаници управо су овде прса у прса ударили на исламске фундаменталисте и започели завршну фазу за ослобођење од вишевековног турског феудалног ропства.
Био је ово њихов први сукоб са турском царском војском, до тада су се борили са војском узурпатора власти.
Храбри борци одлучили су да покидају ланце срама на рукама и окове ропства око врата, жртвовали су своје животе за слободу и будућност својих потомака.
Иванковац је био и остао симбол српске независности, међаш и истурен мач српског народа.
Још од давнина овај део Србије, Ћуприја и оближњи прелаз преко Мораве, представљао је стратегијско раскршће на коме су се сукобљавале многе восјке.
Преко Србије су кроз историју јуришале многе легије копљаника, коњаника и пешадије у гвозденим оклопима.
Ниједна од ових сила није Иванковац, нити наше неке друге Иванковце, успела да отме и убиљежи на своје карте.
У овом боју побуњени Срби разбили су до тада непобедиву турску војску.
Овом победом онемогућен је продор турске војске са југоистока на тек ослобођену територију Смедеревског санџака, за који се данас погрешно удомаћио назив Београдски пашалук.
Тако је за турску царевину затворена главна саобраћајница која је водила према Београду и ширем простору средње Европе.
Победом на Иванковцу иницијатива на бојном пољу прешла је у руке српских устаника.
Ово је била прекретница у остваривању даљих циљева устаничког покрета у поробљеној Србији.
У лето 1805. године у Смедеревском санџаку Карађорђе већ је био решио проблем дахија али је знао да је отворени рат против Турака веома ризичан.
Због тога у Цариград шаље мировну делегацију са захтевом за стварање вазалне кнежевине попут Влашке и Молдавије, од којих је настала данашња Румунија.
Услови су били да наоружани Турци напусте српске територије, да Срби сами бирају своје старешине, да се порез плаћа једном годишње преко изасланика у Цариграду и да Срби чувају и бране своју границу.
Уместо тога, султан одлучује да устанак угуши силом.
Тај задатак поверава нишком команданту Мустафи Аги, код нас познатом као Хафиз паша, што значи да је то човек који напамет зна цео Куран а такве особе су веома цењене међу верницима.
Његов план је био да скупи војску, пође уз Мораву и прво прекине опсаду Смедерева, настави према Београду и одатле крене према Шапцу где би спојио војску са трупама босанског везира.
Међутим, прва станица на том путу била је Ћуприја.
На свим брежуљцима око Ћуприје и Иванковца, чекали су их српски устаници под командом вожда Карађорђа, Миленка Стојковића и Петра Добрњца.
Карађорђе се налазио на положајима код Јагодине на брду Гиљ на левој обали Велике Мораве са око 5.000 бораца.
Са тог положаја могао је да брани главни правац напада, Ћуприја-Јагодина-Баточина-Гроцка-Београд.
Другу групу од око 2.500 устаника предводио је Миленко Стојковић са Петром Добрњцем.
Они су били стационирани на Иванковцу код Ћуприје, да би бранили правац турског наступања десном обалом Велике Мораве.
Сматрајући први правац опаснијим јер је водио кроз Шумадију где се налазило доста устаника по селима, Хафиз паша одлучио је да напада преко Иванковца.
Хафиз тада покушава да поткупи Миленка и тражи да га овај пропусти те му за то нуди висок положај.
Месец дана раније на Дунаву је пресретнут чамац са дахијама које су из Београда бежале на Аду Кале у данашњој Румунији.
Четворица дахија су због својих недела погубљена на лицу места.
Глава Кучук Алије, који је годину дана раније организовао Сечу кнезова, је одсечена и послата за Београд као доказ да дахије више нису живе.
На челу ове егзекуције налазио се Миленко Стојковић, те је његов одговор на Хафизову понуду био унапред познат.
Хафиз паша је у зору 18. августа 1805. године са 15.000 војника напао српске положаје али је исте ноћи и напустио Иванковац чиме су борбе завршене.
Устаницима се код Параћина одмах придружио и вожд Карађорђе а Турци су до 20. августа нападали још 3 пута и сваки пут су одбијени.
Након ове битке, Србима из Русије стиже прва озбиљна пошиљка топова и муниције. Првенствено због тога да се преко њих ослаби Турска као важан Наполеонов савезник.
Бој на Иванковцу имао је велики морални одјек, постао је симбол надахнућа и пример како се брани нападнута отаџбина, свој народ и прадедовска огњишта.
Овај дан пре 219 година постао је гласовити весник српске независности.
Хафиз пашу је овај цео подухват коштао властите главе.
Према легенди и записима писар Стеван Стева Стевановић намолио је вожда Карађорђа да испали једно ђуле из топа, тешко га је ранио те је он умро сутрадан на путу до Ниша.
Срби са пламеним барјацима и љутим оружјем у рукама до ногу су потукли боље опремљеног и бројно надмоћнијег непријатеља а у бој су ишли под паролом:
„Морава нас је задојила, нека нас Морава чува и води.”
Пише: Деки РС
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!