На питање загребачких новинара да објасни своје гледиште о наводном етничком чишћењу у Сребреници, пуковник Кареманс је одговорио да су муслимани попалили 200 српских села око Сребренице и побили становништво које је у њима живело.
Ова његова изајава „шокантно“ је деловала на стране новинаре који су спремни дошли да нападну Кареманса. Холандски пуковник је наиме овом приликом само поновио оно што је рекао дан раније у високотиражном холандском листу „НРЦ Ханделсбиад“ да „у Сребреници није било геноцида“ јер је (како су малициозни уредници дописали) „покољ у Сребреници од стране Срба био коректна војна акција „.
ТАКО је почео „медијски топли зец „за холандске војнике. Убрзо је смењен и Каремансов претпостављени холандски генерал Кузи. Он је изјавио „да након пада Сребренице српско-босанске трупе нису починиле геноцид над муслиманима („Ди велт“ 12. 7. 1996). Додатни Кузијев грех је био у томе што је у међувремену Кареманса из чина потпуковника унапредио у пуковника због заслуга и понашања у Сребреници када га је НАТО оставио самог, и то усред борбе далеко моћнијих војних јединица.
У холандској штампи у јулу 1995. године тражен је одговор на питање да ли су холандски војници били кукавице у управо завршеном сукобу. Друго важно питање било је шта се стварно догодило у Сребреници после уласка српске војске.
Дневник „Хет Фароол“ је 27. 7. 1995. пренео изјаву капетана М. Схутена, јединог официра УН који је више дана био очевидац на локацијама наводних крвопролића и који у потпуности негирао причу о геноциду:
„Свако брбља о свакоме, али нико не показује чврсте доказе. Запажам да холандски народ хоће по сваку цену да докаже како се збило крвопролиће. Ако су се збивале егзекуције, Срби су их прикривали проклето добро. Отуда у то ништа не верујем. После слома Сребренице 13. јула 1995. приспео сам у Братунац и тамо остао осам дана. Могао сам да одлазим свуда где сам хтео. Припадала ми је свака могућа заштита, нигде ме нису заустављали.“
Непосредно по паду Средбренице око тридесетак страних новинара боравило је на том подручју и ниједан није потврдио причу о било каквом масакру. Особље УН, које је пристигле избеглице са подручја Сребренице интервјуисало у Тузли о кршењу људских права, није наишло ни на једно сведочење о злочинима из прве руке.
Немачки лист „Ди велт“ је 25. 7. 1995. известио да су се репортери новина распитивали код холандских војника, који су се вратили из Сребренице, и увек добијали исти одговор:
– У Сребреници се није збио геноцид!
Дословно је тада написано:
– Ни подофицир Пранк Стројк ни други војници УН стационирани у Сребреници неће јавно да потврде оно што су тврдили, прво министар за помоћ и развој Јан Пронк, а потом и министар одбране Јорис Ворхуве да се у Сребреници збио геноцид.
Војник из редова холандских плавих шлемова Арнолд Блом је пред државном комисијом Холандије био изричит:
– Када смо патролирали у енклави, муслимани су провоцирали српску ватру. Они су пуцали преко нас и тиме хтели да постигну да Срби погоде неког од нас како би спољни свет опет на њих свалио кривицу! Ову изјаву пренео и дневник „НРЦ Ханделсбиад“.
Пред хитно формираном државном холандском комисијом војник Карел Мулдер је изјавио:
– Много тога што се говори о Србима јесте лудост. Био сам три дана са избеглицама и Срби су са њима добро поступали.
У јулу 1995. године, 450 војника холандског батаљона, лоше наоружаних, требало је да „брани“ добро опремљену, читаву 28. дивизију Армије БиХ, која је бројала око 10.000 војника!
– Што се сами нису бранили? Увек сам се питао зашто сви штите муслимане, а нико Србе – наставља Хес. – Наши пунктови били су и у спаљеним српским селима, Залазју, на пример. Могли смо да уочимо каква су зверства муслимани чинили над Србима. Наш батаљон су чинили младићи од 19 до 20 година, неспремни за било какве окршаје. Тешко нам је пало да нас туже они којима смо помагали скоро две године. Они који су нам крали храну и гориво, псовали нас, вређали… Па, нисмо ми криви што су они изгубили битку.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!