Пише: Деки РС
Седимо пре пар година у једном хотелу у Црној Гори и са нама се случајно нађе црн момак са неколико бројаница на руци.
Грегор се зове- ”Будан чекајући Христово васкрснуће” објашњавају ми значење његовог имена.
И, онда ми нуде да за опкладу погађам ко је тај дечко.
Спојише они столове са нашим и ми се тако нађосмо у небраном грожђу.
Тад сазнадох да је момак који се цело вече зезао са нама на чисто српском језику у ствари Грегор Рама, бави се сликарством и живи у Тирани, ту је дошао на некакав семинар.
Син је то актуелног албанског премијера Едија Раме, то ме је заинтересовало па касније сазнадох да је Грегор одмах по рођењу крштен у манастиру Острог, негде почетком деведесетих година.
Ту нам је причао како је као тек пунолетан једва преживео тежак канцер и лечио се у Америци.
Касније сазнам да је за време свог лечења у Калифорнији, Грегор једну српску породицу из Црне Горе која је живела у камперу, примио у свој стан.
Последњи пут чујем за њега за време земљотреса који је продрмао Албанију 2019. године у којем му је настрадала вереница Кристина.
Негде почетком двехиљадитих добио је брата из очевог другог брака, који је на рођењу понео име Заха, а име му је дала мајка која се представља као двоверац.
То значи да иде и у цркву и у џамију, да слави и Божић и Рамазан.
Међутим када се и Заха угледао на Грегора па се и он изјаснио као православац, у Албанији више није била јавна тајна да се деца албанског премијера крсте са 3 прста.
Еди Рама се у коначници одлучио да му је најбоље да у политичким водама тренутно буде католик.
Тако само у породици Рама данас имају 3 вере.
Врати ми филм на ову причу једна синошња препирка због фудбалске утакмице Хрватска-Албанија.
Иако већина људи у Албанији није ни гледала ту утакмицу већ је гледала управо данашњу утакмицу Србије јер се тамо скоро трећина становништа изјашњава као православаци.
Процес албанизације односно асимилације Срба у Албанији започео је још за време краља Зогуа.
Он је Србима најпре укинуо све школе на матерњем језику, а потом избрисао и онај наставак “ИЋ” из презимена.
Оно што је започео краљ Зогу ’30-тих година прошлог века, завршиће Енвер Хоџа 1966. године када ће Србима укинути право на веру, нацију и сваки контакт са Србијом.
Све богомоље у Албанији су се морале порушити а сви становници постати атеисти и Албанци.
Све православне цркве у Албанији су срушене, претворене у магацине или су их временом преузели чланови других конфесија.
Па и највећи национални херој Албаније, Скендербег, био је православац и по оцу и по мајци.
Иако су Срби у Албанији деценијама губили кап по кап крви, ипак још нису искрварили, бар не до краја.
Доказ за то је и сам Грегор.
Поменути земљотрес из 2019. године, срушио је до темеља и кућу Гезима Ђоке.
Многи у Србији су тада ликовали над трагедијом неког Албанца који мрзи Србе али тад је у ствари страдала породица Зорана Ђоковића која живи на обали Драча.
Само за јавност он је Гезим Ђока а у кругу породице и пријатеља он је Зоран Ђоковић, али за време режима Енвера Хоџе у Албанији је забрањена употреба свих имена и презимена изузев албанских.
Енвер Хоџа је 1967. године прогласио Албанију првом атеистичком државом на свету.
У том великом земљотресу страдала је и Диена Мецај а у ствари се радило о Дијани Мучаловић.
Па чак и Грегорова вереница у Албанији није називана српкињом Кристином већ су ју звали Кристи.
Тако је временом преко 50.000 Срба који данас живе у Албанији, од чега чак њих 30.000 око Скадра, престало да носи српска имена и презимена, и почело да носи албанска.
Данас у Скадру можете срести Србина који се зове Беља, али ако вас позове кући на кафу видећете да га укућани зову Веља, Љушина ће сви звати Љубиша итд.
Кад смо већ код Скадра, у Скадар над Бојаном и данас долазе мајке без млека да се помоле у једној малој капелици.
Јер се верује да из тог камена тврђаве цури млеко из дојки невесте Гојка Мрњавчевића, коју је Раде Неимар живу зазидао у зидине града.
Турци су заузели Скадар крајем XV века и цркви посвећеној светом Стефану из XIII века, дозидали минарет.
Скадар је до тада био престоница српских владара већ 1.000 година.
Али, данас се Мрњавчевићи више нигде не помињу, сад се неке друге песме певају у којима се каже да Скадар није српска престоница.
Сад веле да је ту зазидана нека Розафа по којој тврђава данас и носи име те је као восак претопљена у албанску.
Фудбалска утакмица је завршена али време страха и тортуре Срби из Албаније још нису пребродили, они још увек трагају за сопственим идентитетом.
Језик њихових предака је деценијама урушаван попут овог последњег земљотреса.
Скадар је и даље остао на Бојани, док су Срби још увек на делти, знају где им је извор али за ушћем још увек трагају.
Они носе 2 имена и 2 презимена, једно српско а друго албанско.
Ти људи живе 2 живота, један тајни а други јавни…
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!