Пишем приче о нашим Косовкама. Некад са смешком, некад са сетом. Истичем њихову марљивост и сналажљивост. Посебно после смрти својих мужева. Тада су оне ”глава куће”.
СТАНА МИЉОВИЋ:
Мој Славољуб умре млад, а мене остави да се патим. Сиротиња, деца ситна. Три сина и две ћерке траже да једу. Одећа и обућа да им се купи. Пара немам.
Прежем коња, седо у кола, па – трком пред млин. Косовопољци купују брашно. Сама товарим, сама истоварим… А џакови тежи од мене. Коме да се жалим!
Трајко је машиновођа, ожени се. Није прошло ни месец дана – одвоји се. И Милан мајку остави. Отиде у Суботицу занат да учи. Радивоје остаде осми разред да заврши.
Ћерке се удале. Љубица у Пећ, Верка у Беране. Далеко, ја стара и сама. Да барем пензију имам… Код унуке и праунуке неки дан да идем.
Имам наду и мерак голем.
Извор: ТГ Канал Евроазија
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!