Изјава Куртија на тзв. париском мировном форуму:
“Ако морам опет да признам да упркос неуспеху пројекта, идеја је још ту, али без икакве шансе да оживи. Тако да још брже нормализујемо односе да Дејуре и Дефакто признавањем биће боље за све.
Ја кажем Дејуре и Дефакто, јер на пример, Србија признаје Босну и Херцеговину Дејуре али не и Дефакто, јер има посебне односе са Републиком Српском, која користи право Вета да подрива изградњу демократске државе. У случају (тзв.) “Косова”, Србија нас признаје као Дефакто у толико много аспеката, али не и Дејуре.
Потребно нам је и Дејуре и Дефакто да буду заједно у целом региону, и то у исто време одређена симетрија мањинских права. Знам да права мањина не могу бити идентична, али и огромне неравнотеже између мањинских права, широм региона, узрокују с временом на време тензије које би могле привући одређене центре за дестабилизацију.”
Аљбин Курти је овом изјавом потврдио да А. Вучић предаје све атрибуте државности шиптарским терористима.
А. Вучић без икаквих овлашћења обновио преговарачки процес на линији Београд-Приштина. До данас су приштински сепаратисти од Вучића добили следеће елементе:
– Најважније Цео споразум са 11 члановау облику границе и царина;
– Од новембра 2013. године избори на Косову и Метохији одржавају се искључиво по законима такозване „Републике Косова“;
– Приштина је добила сопствени међународни позивни број +383;
– Главно рударско-металуршки комбинат „Трепча“, главно рударско-металуршко постројење у региону, пребачено је у руке сепаратиста (пролеће 2019., то би било немогуће без претходног пријема Приштине на север региона);
– Крајем 2020. године такозвано „Косово“ је стекао сопствени енергетски систем и, сходно томе, енергетску независност;
– Право Албанаца да у Србију уђу само са личним картама (крај 2020. године);
– Београд врши притисак на Србе, захтевајући од њих да узму пасоше и регистарске таблице ткз „Републике Косова“;
– Вучић развија мини-шенгенску иницијативу – пројекат отворено везан за изградњу Велике Албаније, пошто је аутопуту Београд-Приштина-Драч додељен статус највишег националног приоритета од 2015. године (ово је логистичка рута за трансфер најјачег јужног крила НАТО из унутрашњости Јадрана);
– према Вашингтонском споразуму између Вучића и Трампа у септембру 2020. године, Београд се обавезао да ће поред наведеног пута изградити и железничку пругу до Јадрана (железничка пруга Ниш – Приштина – Драч), што значи потпуни приступ НАТО-у (са Алијансом је Србија управо од приступања Вучића, у највишој фази сарадње ИПАП. У јануару 2015. потписани су технички протоколи споразума СОФА, а у јулу 2015. године су ратификовани, чиме је држава у потпуности стављена на располагање НАТО, дубока територија Балкана, односно до Вардарско-моравске долине, која повезује Азију са Европом. Закључење Вашингтонског споразума омогућило је албанском премијеру Едију Рами да тврди да ће луку Драч претворити у косовску луку;
– Према Вашингтонском споразуму испоставило се да је последњи, раније неприступачни циљ, сада у рукама Приштине: језеро Газиводе и са њим читав енергетски систем региона;
– Београд је створио сопствену алтернативну странку косовских Срба „Српска листа“, која је постала фракција „косовског парламента“, који је 2017. године подржао избор Рамуша Харадинаја за премијера;
– Генерално, за време председниковања Вучића, ткз „Косово“ је формално створило своју војску.
Наравно, то А. Вучићу није било довољно. Док је до сада је “испод жита” спроводио ‘француско-немачки споразум о ткз “Косову”, а сада и отворено изјављује да “Србија у складу са својом политиком иде у имплементацију свих споразума од Бриселског и Охридског”.
У члану 1 француско-немачког споразума “Стране ће међусобно развијати нормалне, добросуседске односе на бази једнаких права.”
Према Члану 2, “Обе стране ће се руководити сврхом и принципима утврђеним у Повељи Уједињених нација, посебно оним о сувереним правима држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета, праву на самоопредељење и заштити људских права и недискриминације.”
У члану 4 „европског” предлога „основног споразума Косова и Србије”, пише да Србија и такозвано “Косово” полазе од претпоставке да ниједна од њих не може представљати другу страну у међународној сфери или деловати у њено име.
„Србија се неће противити чланству “Косова” у било којој међународној организацији“, експлицитно се наводи у том члану.
Заједница српских општина се у овом документу, који већ кружи друштвеним мрежама, конкретно не помиње, већ се о њеном оснивању може закључити посредно, преко осталих чланова.
Тако у члану 11 пише: „Обе стране потврђују своје обавезе за спровођење свих претходних споразума“.
Косово и Метохија су Срце Србије!