Текст преузет са интернет-сајта Ивана Максимовића, независтног новинара и публицисте.
Искуство које имам са италијанским Карабињерима на главном мосту преко Ибра у Косовској Митровици је дуго и ни мало пријатно.
Оно на шта редовно наилазим јесте отворена, баш ни мало прикривена нетрпељивост и то према Србима (јер апсолутно није могуће да је према мени лично).
Вечерас сам снимио још један делић тога што по први пут објављујем у чему ме је до сада спречавала опрезност да не повредим неке од Италијана наклоњене истини о догађајима на Косову и Метохији, и уопште у Србији. Нарочито морам да поменем независног новинара Ђанија Виолу, према ономе што знам, учинио највише да се сазна истина о НАТО бомбардовању и чија је рад, уобличен у књигу “Слатки мирис империјализма”, усвојен на Факултету политичких наука у Риму као верификована научна теза. Заиста са поносом могу да кажем и да је након првог интервјуа који смо урадили Ђани постао мој јако добар пријатељ и то пријатељство више пута снажно доказао кроз констатну забринутост за положај Срба на Косову и Метохији и подршку коју је пружао.
А ту је и Стефано Верноле, покретач петиције о италијанском повлачењу признања илегалне “независности” косовских Албанаца, затим телевизијски новинар Рикардо Иакона, кога сам такође срео на кратко, аутор документарног филма “Бесконачни рат” који је приказан на италијанској државној телевизији РАИ 3. Ништа мање није значајан фотограф Емануеле Очипинти чија је колекција “Цвеће Космета” објављена у најпрестижнијим светским фотографским часописима као и други активисти, хуманитарци, политичари… чије би набрајање предуго трајало. Међутим, ту је реч о индивидуама, истинољубивим појединцима који су сопственим залагањем покренули или урадили битне ствари. Карабињери су, ипак, део система, оног система који је бомбардовао Србију и још увек не жели да призна своју грешку.
Напротив, из њиховог понашања може се закључити да они не мисле да је то била грешка и да још увек упорно раде да се онда зацртана идеја НАТО пакта о геноциду над Србима, који би био заокружен као онај над Србима у Хрватској, пошто-пото спроведе до краја.
Сретао сам војнике италијанског контигента КФОР-а, нарочито су поносни на учешће у очување српских светиња попут Пећке патријаршије. Поносно су позирали у својој стражарској кућици на којој су се налазили трагови метака албанских нападача којима су се у Погорму 17. марта испречили у намери да спале манастир.
Опет, Карабињери, то је сасвим друга прича. Већ годинама (срећем их од 2011.) је потпуно исто – дубок презир и отворена мржња у очима упереним у Србе, нарочито ако као ја држе фото-апарат у рукама. Наравно, и међу њима има неутралних, професионалних, без негативних емоција али број таквих које сам сретао може да се сведе на статистичку грешку.
Вечерас се на мосту у сваком тренутку налазило бар десетак људи који телефоном снимају и фотографишу. На њих нико не обраћа ни мало пажње. Ваљда зато јер су то Албанци. Са друге стране, од првог тренутка како сам наишао погледи Карабињера су били фиксирани на мени а из њиховог правца, чак и када нисам гледао у њих и још увек нисам баш ништа фотографисао, куљала је огромна нетрпељивост јер – дошао сам из северног дела града, оног у коме живе Срби.
Не знам ни зашто би то био разлог јер званични подаци ипак кажу да је на овом мосту од 1999. до данас дошло до регистрованих близу 200 напада и да су све до једног починили Албанци! Укључујући и убиства у покушају, батињања, претње и тд, итд.
У чему, онда, треба тражити корен мржње италијанских Карабињера према Србима?
Иако су све време били нервозни и упућивали љутите погледе пуне безразложне мржње, нико од њиха није пришао да пита било шта. Чак ни да провере да ли сам новинар или “туриста”, нити да нешто питају или кажу… а немају шта да приговоре јер снимање особа која врше јавну функцију свуда па и овде, јесте дозвољено – осим ако сте Србин, изгледа.
Било је јако непријатно не радити већ налазити се у њиховој близини. Уопште бити на мосту јер је све време изгледало као да се налазим у некој рупи на чијем су ободени поређани чекајући да ме живог закопају. Било је просто немогуће радити под толиким притиском.
Наравно, нисам био упоран, нисам био досадан и снимио сам тек неколико кадрова њихових возила и овај један у крупном плану. У суштини они ми и не требају, статични су и незанимљиви али ако уопште радите причу о мосту, једноставно не можете да их избегнете. Уосталом, да сам био нападан не би оклевали ни часа да ми приђу, имали би повод за малтретирања али то није био случај.
Вратио сам се назад и застао код банкине на супротној страни кружног тока којим се завршава мост са једне, а штеталиште са друге стране. Небо при заласку сунца, одмах после кише, било је више него драматично и осветљено како то ретко буде.
Фотографисао сам још мало али чак и издалеко је и даље било јако непријатно јер су ме активно, а по покретима тела се видело и нервозно, пратили погледима крећући од возила до возила и као договарајући се нешто. Позвали су и некога у цивилу, претпостављам полицајца, са ким су разговарали показујући у мом правцу са презиром који није јењавао (жустри, кратки покрети, тело истовремено у грчу и спремно као да ће потрчати сваког тренутка). Под тим притиском успео сам да направим тек три фотографије, ово је једна од њих, ради илустрације мог разлога фотографисања.
Убрзо су двојица Карабињера у друштву униформисаног тзв. “косовског полицајца” прешла на ову страну. Прилазећи, нису могли да одвоје погледе од мене али оно што ме је запањило били су презир и необјашњива мржња усмерени ка мени провокативно фиксираних погледа који чекају да скренем свој поглед или покушавају да на мени очитају оно што су измаштали у својим главама о чему већ немам никакву идеју јер нисам осетио да је то у оквирима рационалног. Из тих погледа је мржња буквално могла да се опипа у ваздуху. Заиста језиво. Не знам јесам ли то икада доживео чак и од Албанаца.
Пошто сам дуго у новинарству знам како да “пресечем” ствари. Нису ми пришли, овај пут, али не могу а да не мислим да ће то урадити неки следећи пут а онда… не слути на добро… И ово је било апсолутно без икаквог разлога. Иначе се дешава се баш сваки пут када фотографишем на мосту. За готово 15 година рада на овом месту пришли су тек једном или два пута. Уобичајено је да стоје са рукама на куковима, као овај на снимку, да стану неколико метара од мене и да нетремице буље чекајући само они знају шта.
Ово ме је подсетило и на видео који сам забележио у време великих превирања по отпочињању Бриселског дијалога. Док су северним делом града парадирали Вучићеви криминалци приморавајући Србе да прихвате његову велеиздају почињену Бриселским споразумом и организују прве сепаратистичке квази-изборе на северу КиМ, са друге стране су се такође спроводиле одређене акције. На снимку се виде двојица млађих Албанаца у цивилу како прилазе Карабињеру који “чува мост”. Питају га нешто и чини се да их он упозорава да неко све то снима па сва тројица окрећу главу у другу страну и настављају да причају, размењују информације укратко и цивили одлазе. Вероватно је реч о припадницима албанске полиције с обзиром на прилично шаблонско и уходано понашање. Да би људи овако кратко разменили информације и разумели се они морају да се одлично познају и да имају унапред договорену акцију, стратегију, догађај разрађен до најситнијих детаља како би у неколико речи могли да се разумеју. То што окрећу главу како не би били забележени указује да се очигледно радило о нечему или за шта Карабињери нису били задужени или да је генерално било против закона, зашто би се иначе крили? Дефинитивно, Карабињери са Косовским Албанцима сарађују јако дуго и присно у свему што је албанској експанзији ишло у прилог и то мимо међународних закона и сваког правног оквира. Очигледно је да се не ради о “заштити свих угрожених, безбедности и слободи кретања” како то воле да кажу, већ управо супротно што и јесте резултат на терену.
Албанска власт која је успостављена на крају захваљујући Александру Вучићу пре свих, већ до сада је учинила да око једна петина Срба напусти само Косовску Митровицу. Укупан број Срба који су напустили север покрајине, за сада није могуће утврдити. Карабињери су у томе у томе очигледно одиграли значајну улогу!
Не могу да разумем тај порив, разлог њихове мржње према Србима а јесам се трудио. Једини смер у коме могу да размишљам логично јесте да се вратим у не толико далеку прошлост. Други светски рат. И тада су се њихови преци, Мусолинијеви фашисти, налазили баш ту где се сада они налазе. Са безмало идентичним задатком као данас – обезбеђивали су границу “Велике Албаније” коју су баш они основали.
Да ли у томе треба тражити корен њихове мржње према Србима? Јер ни данас није много другачије. Наиме, у документарном филму о Карабињерима и њиховом ангажовању на Косову и Метохији, информишући се из најпрестижнијих италијанских медија што значи медијским буктињама западне пропаганде, аутори су заузели интересантну позицију. Након што су као хероје приказали вође терористичке “УЋК”, иначе класичне разбојнике и убице полицајаца због чега је на крају и дошло до сукоба са Адемом Јашаријем, а која се залагала за отимање Косова и Метохије на коме ће живети искључиво Албанци, у овом филму се дословце каже: “град Митровица у близини српске границе” (време 15:22) говорећи о позицији на којој су Карабињери стационирани. Ово недоољиво подсећа управо на истоветне позиције италијанских фашиста у Другом светском рату кој ису баш на том потезу поставили и осигуравали границу фашистичке “Велике Албаније”… Косовска Митровица се налази на ок сат времена вожње од административне линије са остатком Србије. Другим речима, ништа се није променило. У овом пропагандном филму се такође говори како је “Србија извршила инвазију на Косово” што представља најбруталнију неистину и безочну лаж! Сасвим је јасно ко и о чему говори.
Па ипак, ако некоме још увек није јасно, следећа фотографија ће му то дочарати боље него што би могао било ко други.
На овом истом мосту у Косовској Митровици, где се и сада налазе, Карабињери се раздрагано фотографишу са локалним Албанцем, Емином Ђиновцијем припадником некадашње терористичке “УЋК”, који се у потпуности, па и ликом, идентификује са једним од највећих светских злочинаца свих време, Адолфом Хитлером.
Док један од Карабињера позира, други га фотографише а трећи се широк осмеје наслоњен на зид. Једноставно, нико од њих не види проблем у овоме.
Фашистички поздрав који нам шаљу објашњава и оно што је можда остало нејасно, као и оно што није поменуто. Да, сада је све јасно.
Пише: Иван Максимовић
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!