Неприметно и у тишини умире генерација оних људи који су на Косову и Метохији оставили дубок траг у животу Срба овог поднебља. Једна од таквих је и учитељица Милка која је читав свој радник век провела учећи и брижљиво васпитајући децу у школама централног Косова, понајдуже у Штимљу на југу централног дела Косова и Метохије.
Милка (дев. Влаховић) Александровић рођена је 1936. у сиромашној породици у селу Грачац код Врњачке Бање. Радила је тешке сеоске послове од малих ногу, а чување оваца је била углавном њена обавеза. Иако заузета тешким пословима у школи је постизала одличан успех и била најбољи ђак у одељењу због чега су директор и учитељица упорно наговарали родитеље да јој дозволе да упише средњу школу. Родитељи су се на крају сложили па Милка уписује средњу Пољопривредну школу у Краљеву.
Живот јој тиме није постао лакши. Осим што је дневно прелазила пешице и по 13 километара до школе, сеоски послови су је и даље чекали. Обавезе у школи нису трпеле због тога па Милка и даље успева да оствари одличан успех. Након завршене средње школе убрзо успева да се запосли у задрузи у Мерошини, на данашњем југу Србије.
Ту је упознала свог будућег супруга Хранислава за кога се удаје 1960. године и девојчако презиме мења у Александровић. Са њим ће добити двоје деце, ћерку Мирославу и сина Небојшу. Недуго затим Хранислав добија отказ на послу што ће их стицајем околности одвести пут Косова и Метохије које је баш он нарочито волео. Као неко са југа Србије у то време наслеђује богато и још увек живо сећање на догађаје, страдање и борбу за ослобођење српског народа са овог простора која ће, непланирано, постати и њихова лична.
У Призрену завршавају курс за учитеље и одмах потом долазе до новог посла у школи Словињу код Липљана. Неколико година касније прелазе у школу “Емин Дураку” у оближњем Штимљу где ће посвећено и савесно обављати посао, Милка учитељице а њен супруг директора те школе. Признање неће изостати па седамдесетих година Милка добија државно одликовање – Орден рада. Волела је музику и сама, готово до последњих дана, свирала усну хармонику са изузетним умећем.
Са децом, то јест њиховим родитељима, обраћају се властима у Београду са молбом за изградњу нове школе. Захтев је прихваћен и ускоро ће бити изграђена и нова школа која ће почети са радом 1991. године и понети име “Мирко Спасић”. У њој ће Милка као учитељица провести остатак радног века. Услед болести од које је дуго патио, Хранислав умире 1993. године а Милка одлази у пензију септембра следеће 1994. године.
Несрећног јуна 1999. године, по НАТО окупацији Косова и Метохије, и Милка са породицом одлази у избеглиштво у централну Србију, мењајући место боравка у чак три наврата да би се коначно настанила у међулужју, предграђу Младеновца.
Осим као најбољу учитељицу коју су познавали, народ овог краја и породица памтиће је као јаку жену и снажну личност. Никада није плакала, није се жалила ни на шта и ни на кога, нити је много причала а о лошим стварима, кажу, никада. Надомештала је сву ону немоћ која је опхрвала њеног мужа због тешке плућне болести а ни он се томе није противио али достојанство ни туђе, ни своје, никада није угрозила.
При крају живота је и сама тешко оболела а до последњег тренутка о њој је брижљиво водила рачуна унука Ружица, једино дете њене ћерке рођена и одрасла са деком и баком.
Учитељица Милка се упокојила тихо, достојанстенво, са упаљеном свећом у рукама, 24. септембра 2024. године. Сахрањена је на локалном гробљу у Плочнику код Куршумлије, крај гроба свог супруга Хранислава чија је последња жеља била да почива ту, у свом завичају.
Пише: Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!