Турски дефтер односно општи катастарски порески попис становника из 1455. године који је обављен на територији Бранковића која је обухватала заправо данашњу територију Косова и Метохије. Овај дефтер у себи садржи податак да у земљи Бранковића, односно на данашњем КиМ пре више од пет и по столећа постоји 46 албанских домаћинстава у 23 села, у просеку 2 куће по селу док је српских било 13000 у 480 насеобина. Турски попис констатује да у земљама Бранковића има 12985 српских кућа присутних у свих 480 села и свим градовима или 98.89%
75 Влашких кућа у 34 села или 0.56%
46 Арбанашких у 23 села или 0.34%
Турски попис каже да је по пореклу имена 96% становника српског порекла, а шиптарског 0.26% од укупног становништва земље Бранковића. И не само то,
него не постоји забележен чак ни један једини топоним албанског порекла.
Све до краја 17. столећа стање је идентично. Тачније уочљиво је да до тада шиптара готово да нема уопште нема на територији данашњег КиМ, да будемо прецизни има их мање од 2% и живели су у околини данашње Ђаковице непосредно уз границу са данашњом Албанијом. На територију КиМ доводи их Отоманска администрација и то почетком 18. столећа да би пореским обвезницима
попунили празан или полупразан простор који је настао јер су се Срби масовно иселили, по неким проценама, 100 000 до 150 000 душа под Патријархом Арсенијем трећим за време велике сеобе Срба.
У 14. столећу етничка структура је била још драматичнија; наиме, Дечанска хрисовуља из 1330. године садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани, па тако знамо да су од 89 села само три била албанска, те да су од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само 44 била албанска, другим речима 1,8 одсто.
Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Степан и Никола, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава.
А век раније најпопуларнија мушка имена на истом тлу су била Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован.
Да све буде још јасније. Први помен Шиптара у литератури је био у 11. веку када се под побуњеним византијским војводом Ђорђем Манијаком налазило и неколико хиљада Шиптара.
Извор: Созерцање
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!