Живојин Ракочевић
Протеклих пет година албанске власти у Приштини одредиле су три основна правца и циља напада на Косову и Метохији: избацивање државе Србије и њених институција, елиминисање Српске православне цркве и затварање великог броја невиних људи под оптужбом да су починили ратне злочине или да подривају уставни поредак Косова. Обрачун са српским институцијама, посебно бруталан на северу Косова и Метохије, постао је доминантни садржај приштинског режима. Оклопна возила, дуге цеви, пребијања и атмосфера окупације преплавили су и чак уморили албанску јавност, јер је почео да јој недостаје страх од Срба.
Да су они ту и да су и даље темељна претња за Албанце и Косово, било је потребно направити спектакуларну акцију тамо где Срба најмање има и где их најмање очекујете. Тако су се произвођачи албанског страха одлучили да хапсе у Ђаковици, граду који је забрањен за Србе, као и Призрену, са четири стална српска становника, на крајњем југу Косова и Метохије. У Ђаковици су се четворица Срба одлучили да, како је саопштено с хитног заседања Савета безбедности Косова, „у име Србије спроведу дестабилизујуће планове и злочиначке интервенције”. У ову акцију запутили су се, ни мање ни више, аутомобилом београдских регистарских таблица, наоружани са два ножа и једном секиром. Та специјална екипа вероватно није знала да је у Ђаковици лако уочити београдске таблице и да ће с њима бити лако откривени. То није било довољно, па је уочена нова опасна група у Призрену коју је требало елиминисати. Епилог је следећи, сада су у затвору: војници, полицајци, бивши официри, рођаци и сарадници најопаснијих Срба, од којих је један радио чак и против НАТО-а, тако што им је крао информације о нападима бомбардера на Србију. То је довољно за крајњи опрез и панику, јер насрнути на забрањени град с таквом логистиком нарушава територијални интегритет Косова.
Ипак, у овој конструкцији недостаје један кључни чинилац – Српска православна црква. Косовски министар полиције Џелал Свечља у целу причу укључује „Православну богословију” у којој су пронашли групу од дванаест особа и у њој „два активна официра српских служби безбедности”. За неупућене, „Православна богословија” је Српска православна богословија Светог Кирила и Методија, а група није приведена у Богословији већ у граду Призрену. Јасно је да је реч о понављању модела из трагедије у Бањској и да се интензивно тражи инцидент који ће довести Српску православну цркву у позицију скривања, подршке и учествовања у „терористичким активностима које уништавају Косово”. Користећи негативни одијум и симбол трагедије, било је потребно и ову призренску групу српских ходочасника повезати са случајем „Бањска”. Зато министар Свечља јасно показује мету: „Чињеница да су склонили у Православну Богословију може указивати на покушај да се верске институције користе за камуфлажу или да изазову међуетничке/верске тензије, користећи измишљене догађаје за подстицање насилних реакција или нереда.” Оваква реторика спалила је и уништила, убила и тешко повредила, раселила и разорила све што су Срби имали у Призрену 17. и 18. марта 2004. године.
И у овом случају Српска православна црква је јавности упутила правовремено саопштење које разоткрива манипулацију и представља реално стање на терену. Основа најновијег саопштења Епархије рашко-призренске гласи: Нико није ухапшен у Богословији, нити је полиција улазила у објекат; све су сазнали из медија; приведене особе биле су, као и други, смештене у просторијама за госте; гости су легално прешли прелазе и контроле. Ништа нема везе с истином.
Шта је истина? Истина је да је јуче у Високим Дечанима било 800 ходочасника, истина је да администрација у Приштини свим силама настоји да спречи и прекине те посете, везе и односе, јер на „њеној територији постоји косовско наслеђе којим она жели да управља и располаже.”
С друге стране направљен је покушај да се у једном инциденту споје сва три магистрална правца напада на Србе на Косову и Метохији: држава Србија, Српска православна црква и невини људи у затворима. Ова последња категорија су најмање помињане жртве репресије. Међу десетинама Срба који се налазе у косовским затворима, већина њих су политички затвореници, а основа за њихово робијање су етнички обрачун или лажне оптужнице због земље или станова које су им одузели Албанци.
У широком мозаику неправде, манипулација, лажи и агресије која се дешава на дневном нивоу истичу се само најекстремнији примери из којих се види суштина положаја косовских Срба и њихових живота. Из мноштва напада на Српску православну цркву уочи овог Васкрса, поново је у центар пажње доспео самозванац Никола Џуфка. Он није свештено лице, није признат од православних цркава, а недавно су га неке расколничке групације у Палерму поставиле за „епископа косовског”. На Васкрс је заказао „инаугурацију прве албанске православне митрополије” у Приштини, а на друштвеним мрежама већ се представља као први архиепископ приштински, пећки и целог Косова. Најављују се представници власти, верски поглавари и интелектуалци и све то испред католичке цркве у Приштини.
Српска православна црква брижљиво прати његове активности од тренутка кад је упао у Цркву Светог архангела Михаила у Ракитници код Подујева и прогласио је за албанску православну цркву посвећену Фану Нолију. Косовском тужилаштву поднета је тужба због кривичног дела упада у цркву и изазивања верске нетрпељивости. С обзиром на његове досадашње изјаве, акције и најављено оснивање параправославне цркве на Косову и Метохији у Епархији рашко-призренској сматрају да опет постоји могућност да се појави на Косову, како кажу, ради ширења нетрпељивости и конфузије.
У динамичној свакодневици која представља збир различитих напада, провокација и фалсификовања запаљивих и непроверених вести, као и ванзаконско деловање институција, може доћи до хаоса с несагледивим последицама.
Извор: ПОЛИТИКА
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!