У другој половини 19. века угледни Призренци и имућни трговци одлучили су да поред мале цркве Светог Ђорђа у центру Призрена, која је задужбина породице Руновић из 15. века, подигну већу цркву, односно Саборни храм. Да би ту своју замисао могли да остваре било је потребно од турских власти издејствовати царски ферман што није било нимало лако и он је добијен тек након 25 година.
Новој цркви Светог Ђорђа темељ је положен на Светог Илију 20.јула 1856. године. Даље зидање је ишло веома споро јер је велики део новца морао да се троши на куповину имања у околини цркве. Близу 500 српских трговаца давало је по 10 – 50 турских лира. Главни мајстор цркве био је из Дебра. Призренци су мерили колика треба да буде црква не аршином већ конопцем. Дима Кампарела, призренски папуџија је приликом тог мерења узвикнуо : Пушти, пушти дуже тај коноп, народ нек је жив, у име Божије ће гу направимо.“ Тако је и било. Црква је дужине 30, ширине 19, 90 и висине 13,80 метара. Међутим, ускоро су прилози били потрошени јер је доста новаца било утрошено куповином околног земљишта, тако да се са радовима стало.
Тадашњи руски конзул у Призрену Евгеније Тимајев, видевши како се Срби муче са изградњом цркве, тражио је од руске царице Марије Александровне новац за завршетак цркве. Међутим Призренци су са захвалношћу ту помоћ одбили казавши да ће они сами да направе своју цркву. На тај начин су желели да буду достојни својих предака. Тако се наставило са градњом. Међутим политичке прилике за Србе су биле виома лоше у наредном периду. Године 1878. основана је Призренска лига, а Љумани, шиптарско племе из околине Призрена је непрестано пљачкало српске куће а честа су била и убиства. Народ је живео утучено, у мукама и невољама.
У то време два професора Призренске богословије (1871), Петар Костић и Ђорђе Кампарелић родом из Призрена, дошли су на идеју да се оснује хуманитарно друштво Свети Сава, у оквиру кога би се прикупљали прилози за школе, цркве и српски живаљ. Поново су Призренци једни другима помогли. Чланови овог друштва, утемељивачи и добротвори су сваког месеца били дужни да дају одређену суму новца. На дан Светог Саве, 1880. године у Богословији, ово друштво је званично почело са радом. У то време у Призрену се налазио нови руски конзул Иван Степанович Јастребов који је одмах на тој свечаности дао свој прилог, као и велики добротвор нашег народа, Призренац Сима Игуманов, оснивач Богословије. Ово друштво је извршило свој главни задатак, помогло је да се доврши Саборни храм Светог Ђорђа. Црква је била завршена и освештана 14.октобра 1887 године. Иконостас је израдио Кузман Фрчковски родом из Галичника. По величини ова црква је била највећа и најлепша Саборна црква у то време у Старој Србији.
Нажалост, српске цркве су у том периоду биле дуго неме, тако да је звонара подигнута тек 1903. године. Повеће звоно послала је добротворка госпођа Нака, удовица покојног трговца Николе Спасића из Београда, за покој његове душе, 6.маја 1903. године на служби у препуној цркви, уз радост и сузе присутних верника први пут су зазвонила звона Цветога Ђорђа. Призрен је ослобођен од Турака 12. октобра 1912.године. Међутим три године касније српска влада и врховна команда са краљем Петром I Карађорђевићем, долази у Призрен. Са њима је и млади регент Александар. Били су смештени у Богословију, а војска и избеглице у дворишту цркве Светог Ђорђа. Ту ће се 28. новембра 1915. године одржати последње богослужење и причест пред албанску голготу. Одавде су Краљ, Влада и Врховна команда на челу са Радомиром Путником, кренули на пут неизвесности и несигурности. Проповед тадашњег митрополита Вићентија била је и његова последња. Одмах након одласка српске војске Бугари улазе у Призрен кога су похарали и опустошили, 7000 Срба је убијено,углавном жена и деце, јер је велики број мушкараца отишао добровоњно са српском војском. Митрополит Вићентије је такође био убијен. Призрен је поново завијен у црно, а његов Саборни храм је остао пуст.
Поред самог храма налази се Владичански двор. У њему су живели сви Митрополити и Епископи Рашко – призренски. У њему је живео и блаженопочивши Патријарх Павле када је био Епископ Рашко – призренски. У време пре бомбардовања, црква Светог Ђорђа је била главно место окупљања свих Срба. У њему су се крстили сви Призренци, ту су се празновали најлепши Божићи, Васкрси, Врбице и слава храма. Ту се венчавало али и одлазило на вечни починак. Он је остао нетакнут, онакав каквим су га нама у аманет оставили наши преци. У њему је био један од најлепших иконостаса на КиМ. Међутим 17. марта 2004. Године, у погрому, спањен је заједно са осталим свесветињама у Призрену. Историја се поновила.
Данас је, захвањујући донацијама, поново обновњен, као и мала црква Светог Ђорђа из 15. века која је остала у дворишту Храма, и Владичански двор у коме је Владика Теодосије. Старешина цркве је отац Јован Радић. Сваке недеље се у храму служи Литургија на којој певају ученици Призренске богословије и малобројни Срби се увек окупљају у њему. Какво год да је време Светиње се обнавњају, трају и праштају, нама људима за све оно што нисмо или благосиљају за оно што јесмо учинили. На нама је да памтимо, опомињемо, трудимо се, молимо и трајемо. Светиња ће бити и без нас али питање је како ћемо ми без њих пред Господа.
Срећна ти слава Храме мој.
Пише: Радмила Кнежевић, 6. мај 2020.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!