Признајем га као родно место косовског завета, а са њим и као родно место свих јунака српског народа!
Признајем га као Његошеву живу рану!
Признајем га као неодвојиви део Србије, јер Косово јесте Србија и Србија је Косово!
Признаћу и то да је Милош Ћирковић косовски витез у чијој личној карти као место рођења слободно може бити наведен управо Косовски бој!
Признајем Косово као територију на којој светле српске цркве и манастири и почивају душе и тела највећих мученика и светаца српског народа!
Признајем Косово са више престоница од којих су највеће: Високи Дечани, Богородица Љевишка, Грачаница, Девич и Бањска.
Признајем да је на Косову и срце моје православне цркве – Пећка Патријаршија! Признајем Призрен као некадашњу престоницу!
Признајем да је на Косову и после званичног краја боја, он настављен и у наше дане!
Признајем да је Косово место на којем је Србија од, кажу изгубљеног, боја добила себе саму!
Признајем да је мој народ на Косову страдао више и бруталније него било који други!
Признајем и то да је на Косову данас Срба мање него пре, али исто тако верујем да Бог зна шта ради, иако се то не може рећи за оне који о тим људима морају бринути!
Признајем да сам плакао за Косовом и за страдалим Србима!
Признајем да сам се тресао када сам гледао како руше и пале српске светиње копајући очи и ружећи лица светаца на фрескама!
Признајем да сам покушао да помогнем!
Признајем да нисам обишао цело Косово и Метохију и признајем да ме је због тога срамота, иако то није само моја кривица!
Признајем да је Косово света земља и да самим тим мора бити област мира, а не прогона!
Признајем да цркве на Косову сијају три пута јаче него игде у свету!
Признајем да је на Косову раздаљина између небеске и земаљске Србије мања него на највишој планини!
Признајем да на Косову реке бујају од српских суза!
Признајем и да су планине сваке године све више због српских жртава које се на њих додају!
Признајем да се тамо тужно живи јер нема довољно дечјег смеха!
Признајем да је тихо у изостанку литургија у свим порушеним манастирима и црквама!
Признајем да се Косова не можемо надостити иако знамо да је српско док је света и века!
Без Косова и Метохије би нас било као да нас нема и били бисмо благословени као да смо проклети.
Ако им дамо Косово, дали смо им за право да смо издајници рођеног народа, а они праведници који су палећи наше цркве и манастире запалили пламен демократије и људских права.
Остаје једино дилема хоће ли нашем народу на Косову и Метохији, уколико урадимо оно што се не би смело, безбедност гарантовати они који су нас бомбардовали или они који су нам вадили органе?
Пише: Милош Ружић
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!