Радоњић: Здање Генералштаба ће бити обновљено јер је то правилно и то је залог постојања српске културе и архитектуре!

Већ неколико дана читам текст са сајта Тањуга, који би неко назвао интервјуом архитекте конзерватора Александра Ивановића о здању Генералштаба архитекте Николе Добровића.

Но, то није интервју. То је пропагандни, наручени текст у коме је свесно или не учествовао и колега Ивановић.

Текст се састоји из три дела. Први део у коме говори Ивановић, потом иде део који је написао новинар или уредник или неко трећи, не бих могао да кажем и потом иде изјава Ричарда Гренела, експонента одређеног центра моћи који би могао да се назове једним од барем два центра моћи који се у САД налазе и који се понекад лепо слажу и раде заједно, понекад глуме међусобни конфликт, а некада имају различите приступе теми али су им коначни циљеви увек исти. Питање ко ће скинути већи део кајмака је договорна ствар и решава се увек лако.

Оно што је говорио колега Ивановић је нешто што се заснива на позитивном законодавству РС, али је тендециозно и представља сумњиву логичку конструкцију. Такође, веома се позива на рационализам, а када се спомиње рационализам углавном се ради о манипулацији људским емоцијама, јер је разумом немогуће манипулисати, он барата логичким појмовима – тачно и нетачно односно истина и лаж. Генералштаб није срушен у земљотресу, није ни у цунамију, поплави или оркану. Срушен је у рату јер је био “легитимна мета нато агресора”. Војни објекат, бар није болница а и њих су рушили спроводећи своју терапију демократизације. Да је срушен у земљотресу или цунамију већ би био обновљен, без обзира на законски статус објекта. Овде се тражи формално правно оправдање да се поступи по наредби неког иностраног центра моћи и да се минимизира културни значај архитектуре 20. века међу Србима да би се дискредитовала читава српска култура. Узимајући у обзир и да ће Генерална скупштина УН одлучивати о томе да смо геноцидни народ ово са Генералштабом је одлична припрема за такво деловање. Наравно, само једна од многих.

Геноцидни народи могу да имају културу која им је прописана, а не своју, аутохтону и аутономну и ово је дејство у том смеру. Гренел говори и о спомен обележју који би требало да се налази у новом објекту, који би требало да се подигне на месту Генералштаба и припадајуће територије са постојећим објектима. Још и каже да ће то бити начин да се гледа у будућност и изгради мост пријатељства и обнове. 

Просто очаравајуће. Да ли би на обележју могло да пише :”Ми Срби желимо да се извинимо Натоу и Америци што нас је бомбардовао, отео део земље, материјално и здравствено уназадио и користимо прилику да им се захвалимо јер је својим милосрдним бомбама и системом 25 годишњег понижавања и малтретирања успео да нас директно из палеолита доведе у епоху демократије, слободног тржишта, људских права, западних вредности и стандарда; у епоху секуларног хуманизма и ситуационе етике и најважније од свега до самог краја историје, нарочито наше јер ми ни не треба да постојимо јер смо се усудили да реметимо планетарну идилу.

Текст Тањуга није ни стручан, ни архитектонски популаран. Он је обичан пропагандистички текст који има своју намену да буде пробни балон, да буде извор конфликта у друштву и да буде средство да се Држава, Народ и Култура још једном понизе, јер је велико задовољство радити то свакодневно већ 25 година. Бацати дрвље и камење на колегу Ивановића нема потребе, он је ту битан као лањски снег.

Здање Генералштаба ће бити обновљено јер је то правилно и то је залог постојања српске културе и архитектуре. Култура и историја су нам такве какве јесу, другу немамо и ништа се не сме гурати под тепих или сравнити са земљом ако се жели да Култура, Народ и Држава опстану. Здање потпуно мора бити споља обновљено до последњег вијка и ексера а читав комплекс зграда може добити нову намену јер је локација изузетна. Наравно, све ново не може бити веће висине од основне хоризонталне доминанте читавог кватра. Солитера нема и неће их бити. Једине доминантне вертикале могу бити вертикале Генералштаба као и до сада. Знамо како се ради и направићемо то сами о свом хлебу јер је тако најбоље. Архитектура је увек финансијски, пословни подухват али није сваки финансијски, пословни подухват архитектура. Ово што последњих 10 година гледамо по Србији су само финансијски подухвати који имају и додатни ефекат растакања наших градова и наше културе. Имамо оно под Калемегданом, имамо Београд на води, имамо оно на месту здања СУП-а, Макишко поље и још много тога. Све ми се чини да је ипак много важније растакање наше културе јер никако не треба заборавити да је ускоро Генерална скупштина УН. 

Све је ово голем прљав веш који много смрди. Нешто би могло и да се опере, али много тога мора да се спали јер је кужно и отровно.

Архитектура нам говори где се налазимо, везана је за место. Она не говори “када се налазимо” јер време протиче као река мимо нас, време је увек друго. Појам “савремености” који се много користи је најрелативизованији појам који постоји и зато је идеално средство за обмањивање људи. Дух места је изнад духа времена. Читав концепт краја историје се и заснива на негацији духа места а потом и на негацији протока времена. Крај историје је банална свакодневност, врло мучна и празна јер у њој нема ослонца. Ослонац може бити само место у трајању и људи око места. Место ствара архитектура. Архитектура није простачки, утилитарни пословни подухват. Архитектура је материјални оквир Културе. За своју културу ми ћемо одредити како тај оквир изгледа. 

Тачка.

Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!