Сетим се често наше бака куме, која је чувала моју мајку и мене и својом надљудском снагом духа обележила наше детињство и живот. Она и две њене сестре арамбаше су на време побегле од усташког ножа у Београд. Тежак живот и искушења одредиле су њену челичну нарав и несаломиву решеност.

Још увек осећам мирис ситних колача, ваниле, ракије и слатког од шљива, помешаног са дуванским димом у њеном стану крај Чубурског парка. Учила ме је од малих ногу да се картам, псујем и да Господ види добра дела. Често се картала са опасним сестрама у ситне новце, све три су биле удовице и у облаку дима љутито су грмеле псовке какве никада нисам имао прилике да чујем.
Комшије су је звале Жути Ђенерал и обарале су главу под оштрим погледом њених бледо плавих, кристалних очију, док би њене уске зенице прострелиле лобању саговорника и пробијале потиљак. Но иза тог убиственог погледа, крила се бескрајно саосећајна и топла душа.

Био сам сасвим мали, нисам још ишао у школу, сећам се да је друг Стари још увек био живахан, са свим ногама на броју. Ближио се Божић. Хвалио сам јој се, добио сам стартни пиштољ, чувени енгејац од мог болећивог деде за Нову годину. Она ме само погледа, па ми је тад оштро издала наређења,. Рече да ћу само ја бити њен положајник, да ником неће отварати врата док не дођем, да понесем тај пиштољ и да прашим и пуцам кроз ходник њене зграде. Моје је намрштено погледала, а онда мени нежно рекла да је комшилук можда заборавио на Божић и да ја имам тај важан задатак да их подсетим на тај велики празник.

Често се сетим како су је беспоговорно послушали, а ја сам са великом радошћу узнемирио цео чубурски комшилук негде иза пет сати изјутра, док је мој деда забринуто гледао унаоколо. Ипак се нико није усудио ни да провири, камо ли да било шта приговори. Она ме је поносно дочекала са широким осмехом, снажно загрлила и викнула да се цео ходник орио, прави Срби тако дочекују Божић! Причала ми је како је поносна Лика ишла са пушкама и како су пуцали као ја тог јутра!
Објаснила ми је како Бог воли да чује да нас Срба још увек има! Моја драга бака кума је давних дана напустила овај свет, али ја често новим нараштајима преносим њене поуке, које данас поричу неки њуејџ хипи теолози, нововерни талибани и грађанезерски младотурци, који би од нас да направе евнухе, скрушене монахиње или нешто што ми никада нисмо били, нити желимо да будемо!

Зато Срби, пуцајте, грмите, дајте петарде нашој деци, нек се ори до небеса и нека се чује да нас још увек има довољно на овоме свету, да ћемо бити кост у грлу нашим тирјанима!

Пише: Владимир Мојсиловић


Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!

By Admin

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *