У четвртак (16. октобра 2024.) затворен је Привремени орган за општину Србица који се налазио у Косовској Митровици. Шта је различито у односу на све претходне акције полиције на Северу Косова? То су по први пут урадили без подршке специјалаца. Пар инспектора, иначе људи од поверења и из најближег окружења Ветона Ељшанија, колонијалног управника Северног Косова, формално заменика регионалног командира дирекције полиције Север, у реалности првог човека тог полицијског региона јер нема Србина који је номинално формацијски изнад њега. Истини за вољу, та група инспектора, доведена из свих крајева Косова, суштински је задужена за спровођење националистичке и антисрпске политике режима Аљбина Куртија усмерене против већинских становника ове области.
И они су у свему осионо први, оштрица тог мача, без да се држе законских обавеза у свом послу, претворени у стормтрупере којима је једини задатак борба против Срба и свега српског, било да је то хапшење Арсенијевића због пиштаљке, затварање институција или скидање српске народне заставе на Звечанској тврђави. У својој мржњи ревноснији и силнији од Милошевићеве полиције јер она никада није смела или хтела слично да ради у етнички чистим албанским местима као што су нпр. била насеља у Дреници.
Исти ти инспектори, појачани са десетинама углавном млађих полицајаца у цивилу, без икаквих ознака, којима је једино заједничко да су Албанци и да уопште не говоре српски, ових дана крстаре митровачком пешачком зоном као шерифи или ‘ослободиоци’, која је постала поприште борбе опстанка северног дела Косовске Митровице као једине стварне мултиетничке средине и последњег града у којем Срби живе на Космету са једне стране, и албанизације Севера Косова по могућству без Срба или у најмању руку са њима као грађанима другог реда, једног од кључних програмских циљева Куртијевог Самоопредељења. Након спроведене приватизације на основу етничке припадности доброг дела локала који се ту налазе а били су у друштвеној својини уследило је њихово отварање, и када су максимално избојкотовани од већинског становништва до мере да је њихово постојање економски неисплативо дошло је до промене тактике.
Већ данима у једном од тих локала на почетку шеталишта по радном задатку долазе гости статисти, радници јужне и северне општине и других институција, врло извесно на бесплатну кафу. Да као Куртијеви послушници вероватно покажу међународној заједници како ето пројекат функционише, а у ствари да испровоцирају реакцију већ понижених и изморених Срба. Како би потом Курти такве неке етничке инциденте и сукобе нижег интензитета искористио у кампањи јер је она искључиво везана за Север Косова и национализам. Не више за бољи живот, борбу против корупције и криминала. Те незване госте штите поменути службеници који се од гостију статиста уопште не разликују, а и нико до сада није видео њихове значке које су приликом контроле дужни по закону да покажу. Они по правилу легитимишу и као проблем посматрају млађе Србе (што је јавност могла да види у оном снимку безразложног пребијања тројице момака од пре пар недеља), из врло простог разлога само зато што Срби, али су зато гости локала који је постао главно чвориште окупљања Албанаца по задатку (и који су добром броју исто полицајци) заштићени као бели медведи, без обзира на то што они снимају пролазнике или госте суседних српских локала или провоцирају и примитивно посматрају наше жене, сестре, ћерке и мајке па чак и понекад псују пролазнике (лично чуо).
То је само један део. Врло мали део агоније коју већ више од две године преживљавају Срби на Северу Косова. Чији се почетак подудара са почетком рата у Украјини. Невоље је чак тешко и побројати. Почевши од илегалне експропријације и отимања земље зарад изградње база специјалне полиције, па милитаризације и пунктова специјалне полиције као што је Бистрица, усмене забране увоза робе и производа, забране градње зграде универзитета, затварање банака, пошта, општина, отимања низа објеката, свакодневних претреса без налога све до намештених хапшења за ратне злочине или напад на уставни поредак. Све то долази од стране Куртијевог режима који свим својим акцијама жели да им толико отежа услове живота и да их у потпуности обесправи да већина Срба одлучи да напусти своја “вековна огњишта“ – што се и донекле дешава или да их натера на асимилацију сличну коју су прихватили неки припадници бошњачке или ромске мањине који су високи данас чланови Ветвендосја (Самоопредељења).
Нажалост, нама Србима на Северу Косова, а и на Космету генерално, сви напред поменути проблеми иако утичу на квалитет нашег свакодневног живот, који се готово у свему пребацио у Рашку, Нови Пазар и Куршумлију где идемо за плате, пензије, лекове, документе, књиге, храну, пиће и сл., нису највећи проблем. Кључни проблем лежи у званичном Београду и његовом у најмању руку издајничком односу према будућности и Србије и Срба на Косову и Метохији.
Смањење присуства Србије на Северу Косова није ексклузивитет везан за Куртијеве акције и његов национализам. Било би неправедно не поменути да је већина институција нестала тако што их је Србија, она Вучићева, својевољно укинула, повукла или интегрисала у косовски правни оквир спроводећи Први споразум из Брисела. Полиција, правосуђе, цивилна заштита, телекомуникације и МТС, електромрежа и енергетика (Електросевер) или предаја катастра су били добровољно признавање фактичке независности и пре Француско-немачког плана и Охридског споразума.
На то се надовезало амбивалентно и конструктивно држање Београда приликом свих догађаја ове године почевши од коначног нестанка КМ таблица и укидања стикер режима, преко затварања Поштанске штедионице, Поште Србије и привремених општинских органа па до самосталног представљања Косова у ЦЕФТА и повлачења УНМИК-а из тог споразума на основу захтева Београда зарад наводног укидања усмене забране увоза дела српске робе на прелазу Мердаре (али не и на Јарињу и Брњаку) које ни дан данас не функционише.
Ако то све није испуњавање обавеза Србије из поеменута два документа онда не знам шта је. Имам пријатеље који твдрде да без сагласности и прећутне подршке власти у Београду ништа од раније побројаног не би могло да се деси, и да чак опуштено и осионо понашање специјалаца произилази из наводних гаранција да им се ништа лоше неће догодити. Догађај из увода прилично подсећа на тако нешто. Много више од њега на такве закључке наводи то да се акције председника, владе или шефа канцеларије за КиМ своде на саопштења, изјаве или понеку снажну и оштру конференцију за штампу. И дан данас изостаје реципроцитет (нпр. у забрани извоза оних стратешких сировина чији увоз Косово дозвољава или у хапшењу за ратне злочине или напад на уставни поредак), замрзавање и повлачење из свих досада постигнутих споразума и проглашење окупације као ултимативно средство које би једном заувек решило питање проблема Косова и Метохије на начин који би обавезао државу Србију да када се стекну повољни услови покрајину врати у уставно-правни поредак Србије.
Начин на који Александар Вучић штити и брани Србе на Космету у многоме подсећа на то како је председник владе Јерменије Никол Пашањин помагао и бранио Јермене у Нагорно-Карабаху током вишемесечне блокаде овог региона и за време једнодневне војне операције Азербејџана након које је уследио њихов масовни егзодус који је потом потврђени и прихваћен његовим признањем интегритета и суверенитета Азербејџана и над том вековном регијом Јермена. Са једном битном оградом. У нашем случају деловање председника Србије је и страшније од овога јер док Курти спроводи етничко чишћење и док се дешава тихи егзодус Срба из јужне покрајине Србије он заједно са својим подређеним у осталим државним органима предузима радње или се суздржава чињења које у сваком погледу значе признање де факто независности Косова.
Тоталном погоршању положаја Срба на Северу Косова до потпуног колапса и урушавања и те како је допринела Српска листа, Франкенштајн креација све три стране укључене у бриселски дијалог (Београд, Приштина и ЕУ) замишљена да што лакше спроведе све раније договоре јер је отпор њима на почетку био апсолутан. Временом као продужена рука Александра Вучића она је стекла апсолутну моћ, уништила сваки политички плурализам и користећи различите методе уцена и притисака постала једини глас Срба, што међународним представницима дуго времена није сметало док им је била партнер у спровођењу свих лоших договора по Србе. Данас њима и властима у Приштини сметају због неконструктивности, али су и потпуности утицајни међу Србима јер готово сваки од њих зависи од Србије на неки начин, и без обзира што их већина презире и даље ће гласати за њих. Међутим, када се о томе говори мора се имати у виду чињеница да је једини савезник којег Срби на Космету имају Србија, па чак и када је она зла маћеха према њима. Те да је мазохистички и поданички однос и према Вучићу, СНС-у и Српској листи везан је за тај неспорни утицај било које власти у Србији, који понекад неки противници данашњег режима не могу објективно да сагледају па често немају разумевања за косметске Србе.
Последњи танго Срба са Севера Косова су биле барикаде у децембру 2022. године. Визионарске су биле речи из Рашке командира Александра Филиповића да ће “нас ловити као зечеве“ ако оне буду уклоњене. Предвидиво је било да нема никаквих међународних гаранција већ је било речи о два саопштења и да је Вучић лагао, што је скоро и сам признао. Одлука да се уважи његов захтев и да се оне уклоне је једна од већих грешака представника локалних Срба. То је био задњи трзај и организовани отпор са завидним степеном јединства којег није било годинама пре, а нема га ни дан данас. Након тога је наступила општа пропаст, расуло, мртвило, безидејност, апатија.
Последњих дана читам сабрана дела Григорија Божовића, неправедно заборављеног хроничара косовске Голготе и у раздобљу након Берлинског конгреса и Младотурске револуције. Несрећа, прогони, понижавање, исељавање, дискриминација или борба за очување идентитета, језика, вере и културе на овим просторима није дефинитивно резервисана само за нас из данашњих генерација. Изгледа да је то усуд који нас као народ прати вековима и понавља се циклично. Теши ме то да данашње недаће нису ништа теже од недаћа људи пре 1912. године. Невероватно изгледа да су потпуно идентичне онима пред Балканске ратове. Али био бих много спокојнији да међу нама има индивидуа о којима Божовић и пише, као што су Богдан Раденковић, Вукајло Божовић, или мање познати кнезови Лука Продановић, Радован Росуља и Крсто Швиковић, црквењак Гапа Мојсин, домаћин Лека Јовичић, поп Миленко, а да се Косовом баве неки нови Нушићи, Ракићи, Спалајковићи или Станковићи.То би помогло да дочекамо неко ново и боље време. Овако сваким даном све више страхујем да нас чека судбина Јермена из Нагорно-Карабаха.
Марко Јакшић
Извор: bezcenzure.rs
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!