Пре 15 година у вечност и небеску Србију отишао је Његова светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле.
Патријарх Павле био је наш духовни пастир у једном од најтежих периода у историји српског народа, а својим примером показао нам је да је могуће истрајати на путу врлине, љубави и спасења, чак и у најтежим околностима и искушењима.
Патријарх српски Павле (Стојчевић) се упокојио у Господу 15. новембра 2009. године. Више од милион људи дошло на његову сахрану је да се са њим опрости од. Оваква сахрана била је прва у историји Србије.
Патријарх је постао 1990. године, када је почео распад Југославије, а онда – рат, политичка, економска, морална криза. Било је тренутака када се никоме није могао угодити, а у Цркви је било много оних који се нису слагали са његовим „мирољубивим” ставом.
А ипак су Срби срећан народ. Поред њих је био живи светац – шетао је улицама, могао си му прићи и питати га без заказивања, без страха да ћеш чути „врати се сутра“.
О његовој светости сведочи и „свет“ – у званичним изворима о патријарху Павлу пишу: „Био је познат по свом аскетском и непохлепном начину живота, није имао лични превоз, одбијао је материјална добра и донације. За сваког „великог шефа“ у наше време ово је заиста светост.
Патријаршија често подсећа на један разговор између патријарха и ђакона (који га је свуда пратио) пред одлазак на службу у цркву на Бановом брду.
– Како ћемо, аутом? – упита ђакон, „подстакнувши” одговор.
– Аутобусом! – одлучно одговори патријарх.
А дан је обећавао да ће бити врућ. Ђакон заиста није желео да путује јавним превозом.
„Далеко је, у аутобусу је загушљиво, гужва је…“ покушао је ђакон да убеди патријарха.
– Идемо! – кратко и одлучно одговорила Његова Светост, већ иступајући, одлучно, звонким звуком, ударајући штапом о асфалт.
– Али… – пратећи га, довитљиви ђакон изнео је нови, како му се чинило, необориви аргумент – Ваша Светости, лето је, много људи иде на купање на Аду Циганлију, аутобуси су до пола пуни. – голи људи…није згодно..
Патријарх је застао на минут, окренуо се свом помоћнику и рекао:
– Знаш, оче, свако види шта хоће!
Патријарх Павле је рекао:
„Када се човек роди, цео свет се радује, а само беба плаче. Али треба живети тако да када човек умре, цео свет ће заплакати – и само он ће се радовати!”
„Ако Албанка роди седморо деце, а Српкиња седам абортуса, онда је ова земља потребнија Албанцима него Србима.”
„Знамо да нас нико није питао да ли желимо да се родимо или не, да ли желимо од ових или других родитеља, у овом или оном народу, у овој или оној духовној средини. Али да ли ћемо живети и понашати се људски, ово, верујте, зависи само од нас… Са ким ћемо седети поред трамваја, немамо увек могућност да бирамо. Али ко ћемо ми сами бити, људи или нељуди, зависи од сваког од нас.”
Његове често понављане речи – „Будимо људи“ – знале су чак и деца која су му с љубављу дала надимак „Патријарх Павле – Будимо људи“!
Патријарх Павле је према сопственој жељи, израженој у тестаменту, сахрањен у манастиру Раковица.
Литургију је служио васељенски патријарх Вартоломеј, заједно са митрополитом Амфилохијем и осталим владикама и свештеницима СПЦ.
Присутни су били и поглавари и великодостојници осталих православних цркава.
Патријарх Павле, у народу је остао упамћен по својој духовности и доброти, те скромном монашком животу. Непрегледна колона верујућих људи, пратила га је на последњем испраћају.
У најтежим тренутцима, ратовима и издајама, био је уз свој народ, поштован и вољен.
Фотографија настала у конаку манастира Грачаница код Приштине у јулу 1999. године.
Тадашњи Патријарх српски господин Павле и координатор УН за Косово и Метохију, злочинац Бернард Кушнер.
Иако сама фотографија говори све, анегдота каже да је тада Кушнер питао Патријарха “Знате ли Ви свештениче ко сам ја?“, а Патријарх је одговорио:
Ја знам…него да ли ти знаш ко си ти?
СЛАВА МУ И МИЛОСТ!
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!