Марта Кос је недавно рекла: „Чини ми се да је важно да кажем да је оно што од Србије захтевају демонстранти и студенти, исто оно што од Србије захтева Европска комисија“. Да ли је стварно тако? Поготово је то битно пошто комесарка (министарка) ЕУ за проширење – која важи за доследног извршиоца (гео)политичких намера окореле евроатлантске елите, и даље владајуће у Бриселу, Паризу, Берлину – са поносом истиче да су у наше процесе грађанског отпора на неки начин умешане невладине организације које и после маргинализације УСАИД-а финансирају њена европска идеолошка сабраћа.
Студенти су на почетку грађанског мирнодопског устанка, чију авангарду представљају, дефинисали захтеве режиму, потку којих представља активирање правне државе у контексту расветљавања новосадске несреће и онога што је у вези са њом уследило. Касније су те захтеве неки од студената, али и део јавности, тумачили комплексније, као инсистирање на обнови уставности и законитости, у свим њиховим аспектима. То свакако подразумева анулирање Вучићевог самодржавља али и недвосмислено одбацивање његове велеиздајничке (противуставне) косовске политике.
Добро знамо да све то може да се деси само ако диктатор буде срушен или толико притиснут да мора, како би обезбедио колико је то могуће меки пад, да прихвати формирање привремене владе која би спровела реформе усмерене ка владавини права. А да би оне биле истинске, укључујући и оживљавање дела Устава који се односи на статус Косова и Метохије, побуњена јавност би тој „међувласти“ (у којој би, нажалост, сигурно били и они којима су национални интереси небитни) морала да наметне колико-толико патриотски курс.
Ништа од тога нема индикација да ће се догодити. Народ се дигао али за сада нема адекватно друштвено-политичко вођство које би га повело у ослобођење земље. Вучић се понаша арогантно и упорно гура по своме, надајући се да ће се испразнити балон протесне енергије. Да се то не би и десило, они у које грађани и даље имају највеће поверење, а то су студенти, морали би муњевито да конкретизују захтеве. Опозиција нема кредибилитет да буде носилац мобилизације незадовољства, а професори се за сада још уздржавају да не би испало да грабе вођство од студената. Уз то, они су немалим делом анационално оријентисани. Међу универзитетске професоре деценијама је продирао „сорошизам“. Али да ли се нешто слично томе, само прикривено и убрзано, дешава и када се ради о једном делу студената који су се наметнули као лидери пленума?
Из неког мени нејасног разлога, на неким факултетима (а посредно онда и на Београдском универзитету у целини, јер студенти избегавају раскол) упорно се кочи нужна дорада захтева. Ако диктаторски режим њих није спреман да испуни, коначно мора да му се јасно каже: одлази! Потребно је Вучића експлицитно дефинисати као диктатора и тражити укидање диктатуре. Шта значи само рећи да је он „ненадлежна институција“? Проблем је у томе што је узурпирао власт која му не припада. Он је председничку функцију претворио у „узурпаторску институцију“. При томе, још је и антисрпску, која гази националне интересе.
Зато је важно направити попис његових преступа, од отимања извршне, судске и законодавне власти, до свих аката косовске велеиздаје. И на темељу тога предложити грађанима „Декларацију о заштити националног суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије“, као и „Декларацију о функционисању правне државе“. Онда их на темељу тога позвати да интензивирају борбу против опскурног режима (постављање шатора на важним локацијама у Београду уз перманентно присуство грађана, херметичка блокада кључних државних институција, фронтално наметање концепта пасивног отпора што подразумева и непризнавање власти, и друго томе слично, како би режим био паралисан).
Морамо да кренемо у демократски јуриш на окупациони режим вођени јасним начелима у вези са тим какву Србију желимо. У противном, Марта Кос и њени господари ће нам – гле перверзије – користећи за своје потребе наш аутентични, али нејасно дефинисани отпор, наметнути оно што желе. А из интервјуа који је за Н1 Словеније недавно дала поменута ЕУ министарка, имплицитно се види чему Брисел код нас жуди. То је: 1) преузимање контроле над српском војном индустријом која је сачувала капацитете за масовну производњу артиљеријских граната, ракета за вишецевне бацаче и муниције, што је све неопходно ЕУ и Украјини; 2) експлоатација стратешких сировина (првенствено литијума) којима Србија располаже; 3) војнополитичка контрола нашег простора.
Брисел у новонасталим околностима после победе Трампа, по први пут, доиста хоће да види Србију у својим редовима, али разуме се под некоригованим условима. Вучићу до сада није био проблем да жртвује наше националне интересе ради подршке коју је добијао од евроатлантских елита (донедавно владајућих и у Вашингтону), али није журио са имплементацијом ЕУ (квази)демократских стандарда. Они подразумевају медијске и политичке слободе за разне евроатлантске фракције али и подле методе за елиминисање истински идеолошких и геополитичких неистомишљеника (као што се сада дешава у Румунији или Француској). Алек без Косова жели да буде самодржац а не да дели власт (или се на „трону“ смењује) са другим слугама Брисела. Ту је настао проблем.
ЕУ естаблишмент, свестан да Вучић испоручује антисрпске и друге геополитичке важне уступке евроатлантским центрима моћи у већој мери него што би ико други могао, њега не жели да сруши (нпр. организовањем обојене револуције за коју Алек лаже да је у току) али хоће да га притисне (средствима обојене еволуције) да брзо у пракси а не само на речима прихвати две ствари: 1) стварање услова за контролисану демократију у оквирима локалне евроатлантске породице (СНС и прозападна али и лажнопатриотска опозиција); и 2) по цену даљег пада сопственог рејтинга форсирано крене у експлоатацију литијума и докапитализацију (тиху приватизацију) наше наменске индустрије од стране француских и других ЕУ представника војноиндустријског комплекса.
Не зна се шта је горе, да ли да Брисел у томе успе и добијемо привид демократије или да Вучић настави да влада на досадашњи бахато ауторитарни а антисрпски начин (који је за врх ЕУ недодирљива константа). Зато народно-студентски мирнодопски устанак под хитно мора да добије нови карактер. И то бескомпромисан када се ради о целовитој обнови уставности и законитости, са националним духом који то у себи неизоставно садржи. Патриотски и истински демократски настројени студенти, за које и даље верујем да су већина у пленумима а тим пре у читавој студенској популацији, сада су на потезу.
Ако брзо не повуку неопходне потезе и покажу да желе нешто битно другачије од онога што гура бриселски естаблишмент, плашим се, све ће пре или касније отићи у смеру накарадних промена какве смо имали после петог октобра 2000. године. Једну (полу)титоистичку СПС лажнопатриотску власт, сменила је друга, ДОС владајућа екипа, великим делом отворено прозападна и антисрпска. Затим смо мало по мало стигли до нове фазе НАТО урушавања спрске државности, када је СНС, у име наводне борбе против истински лоших страна петооктобарског наслеђа, преузео власт 2012. године, те изнедрио диктатора Вучића који је наставио тамо где је жута екипа стала (мада је масовно и прешла код њега па у новом руху наставила стари посао). Докле тако?
Да ли док нам држава заиста не буде сведена на простор тзв. Београдског пашалука и то још са НАТО амблемом на застави? Многи ван Србије и неки у њој, нема сумње, у прилог тога раде. Не дозволимо то по било коју цену! Једна ствар је спремност на компромис који нам гарантује макар минимум националних интереса, како би обезбедили мирну, уставно утемељену, транзицију власти. Друга ствар је прихватање национално-демократске капитулације. Њој – и онима који је у власти, опозицији или на универзитету, призивају – морамо непоколебљиво да се супротставимо!
Извор: Без цензуре
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!