Свет је динамично место, периодично се мења, а управо смо сад савременици геополитичких процеса који ће изнедрити архитектуру новог поретка. У прошлом веку Србија је у тим променама поретка дала велике жртве које су умањиле потентност нашег развоја, сад је време за мудар приступ јер више простора за грешку нема. Мудар приступ мора бити проактиван никако реаакциони, јер нас то ставља у позицију провизоријума којем се решења намећу.
Нова архитектура глобалног поретка биће креирана у наредних неколико година (2027 као година рађања и период од три до пет година да ред из хаоса заживи), а ако не желимо да изгубимо све оно о чему тако срчано певамо, мора постојати наше становиште и план које се у договорима великих сила мора представити да би избегли поменута решења и пораз од кога опоравка нема.
На Европском континенту на кога смо наслоњени у току је стварање нових политичких чинилаца који ће тај нови поредак спроводити у својим земљама. У контексту политичких процеса у Србији, постојећих политичких чинилаца (који ће у циклусу од четири године изгубити своју вредност и значај), стања које је изашло из оквира Устава, појавила се потреба за окупљање нових снага које ће се потрудити да у унутрашњем и спољном дијалогу исправи све што је могуће, не би ли ново доба дочекали као нација која је успела да сачува минимум својих интереса. Ново окупљање је сачинило документ “Пројекат Србија” који садржи круцијалне тачке за будућност :
*Очување целовитости земље
*Српски културни образац
Економски развој
*Међународни и регионални односи.
У овом делу ће се представити прве две тачке.
*Очување територијалне целовитости Републике Србије :
Тероторијална целовитост је темељ сваке државности, а Република Србија је након погубне политике континутета свих режима, створила дефакто нови државни ентитет на својој територији. Један од разлога је одсуство било какве идеје и плана како да у контексту парадигме глобалних односа представи решење за Косово и Метохију. Задовољавали су се са позицијом колонијалних управитеља који испоручују преузете концесије страном фактору, у замену за дозволу да на унутрашњем плану могу чинити шта желе.
Томе мора доћи крај.
Након агресије на СР Југославију, потписан је Кумановски споразум који је подразумевао повлачење војске и полиције са КиМ. Након тога је у савету безбедности УН усвојена резолуција 1244 која гарантује суверенитет Србије на КиМ, али и јасно говори да нема повратка на стање пре 1999.године. Сугерише се суштинска аутономија. Српски предлог садржи:
-Гарантовани статус суштинске аутономије за КиМ у оквиру Републике Србије на 99 година, након истека ће се статус у том облику продужити или редифинисати.
-КиМ ће имати своју скупштину, покрајинску владу (право на заставу покрајине која ће се на институцијама вијорити уз државну заставу Републике Србије) са извршним овлашћењима (у складу са политиком више од аутономије мање од независности) у складу са позитивним примерима из света, региноализацију покрајине КиМ ради заштите свих националних група, покрајинске секретаријате/министарства, за привредни развој, културу и спорта, регионални развој, регионалне односе (чији ће представник бити и државни секретар министарства спољних послова Републике Србије) верска питања, заштита животне средине, наука и технологија, унутрашњи послови.
*све институције Покрајине КиМ од скупштине, владе па по дубини функционишу по принципу председник из Албанског народа, заменик из Српског народа.
-Покрајина КиМ гарантује статус, сва права на имовину и слободно исповедање вере Српске Православне Цркве и свих других верских заједница.
-Покрајина КиМ посланике и скупштину бира на изборима који се одржавају истовремено са изборима у централној Србији. Председник покрајинске скупштине је по кључу потпредседник скупштине Србије, тако и председник покрајинске владе. Албански представник може бити део дипломатске мисије Републике Србије при УН (други детаљи око начина одржавања избора су присутни у документу, али због фер односа и разговора о неким детаљима остаје предмет разговора који још увек није за светло дана).
-Заштита имовине Републике Србије у покрајини КиМ, одступање од Бриселског споразума којим су предате матичне књиге и катастар. Србија је од ослобођења КиМ 1912. године улагала десетине милијарди и не може препустити имовину свих грађана Србије. Србија ће признати право на имовину Покрајини КиМ за све инфраструктирне објекте и фабрике које су изграђене након доласка мисије УНМИК и успостављања привремене управе (компромис коју је тражила друга страна) .
-Република Србија ће затражити да гарант оваквог договора и његовог спровођења буду међународне снаге у оквиру новог мандата Уједињених Нација и то смањење истих на присуство сталних чланица СБ УН (у случају редефинисања УН Србији свакако иде у корист) , чиме Република Србија показује спремност да штитећи своје интересе не ремети постојеће интересе великих сила.
Ово су неке основне црте предлога за суштинску аутономију Косова и Метохије у оквиру Републике Србије. У случају одбијања предлога, Србија задржава право да свим преосталим средствима заштити своју целовитост, а први корак би ишао у правцу проглашења окупације, уз обавезу да сваки члан Владе Републике Србије подноси шестомесечни извештај о учињеном да се стање окупације промени.
*Српски културни образац подразумева јасно сагледавање и разумевање наше прошлости, да би будуће генерације биле утемељене и довољно оспособљене да препознају будућа дешавања када ће им они бити сведоци.
– почетак нашег културног обрасца мора бити у разумевању да је династија Немањић била последица пређашњих владара, никако зачетник Српске државе. Наша кулутра, народ и друштво су имали династије и пре Немањића. Када се ради конкретно о династији Немањић, која је изнедрила и тај Светосавски принцип касније усвојен као темељ, мора се објаснити да тај период не подразумева само део око духовне вертикале, изградњу верских задужбина, већ и дубоко схватање суштине да је у том периоду поред култруног пробоја, Србија расла у свим сегментима друштва, од трговине, економије, дипломатије. То ће нам дати нову слику да смо ишли у склад са временом и да нисмо бежали од развоја.
-Други део нашег културног обрасца се односи на пад под Отоманску окупацију, кад смо у вековима који су уследили, били одсечени од било каквог развоја као Отоманска провинција. То је било због тадашњих околности и односа великих, кад је Србија била тампон зона између запада који је имао своју опасност са истока у виду Отоманске империје. Кад је дзин са Босфора оболео, тад се појавила прилика да Србија обнови своју државност.
-Трећи део културног обрасца се односи на обнову Српске државности од 1804. Тај период је поред војничког ангажовања са собом донео и период просветитељства и долазак атеизма као део друштвене мисли (Доситеј Обрадовић). Ништа се не сме одбацити, већ кроз тај нови образац доћи до пуног разумевања. Део обнове наше државности је изнедрило две династије које су нас опет поделиле. Томе мора доћи крај, и дати дужно поштовање легатима које су оставиле обе поридице, уз сагледавања и лоших страна којих је свакако било. Посебан део заслужује призната државност Србије и Црне Горе 1878. године на Берлинском конгресу. Признањем државности, морали смо пристати да наша историографија потпадне под германску школу која нас је уоквирила да нам је све почело од Немањића и да никакав наш облик државног устројства преко Дрине није постојао. Након турбуленција, династичких борби, тешког страдања Балканским ратовима и Великом рату, Србија прави историјски погрешан потез кад је своју државност унела у пројекат Југославија која је имала велике последица по наш корпус.
-Пети део нашег културног обрасца се почиње од другог светског рата, као увода у нову комунистичку Југославију, са посебним освртом на геноцид који се Србима догодио у нацистичкој НДХ. У новој држави смо се као корпус суочили са ћутањем о тој епопеји страдања, због некаквог братства и јединства заснованог на лажима. Активним учешћем Срба у политичкој власти, ризиковали смо да нам се историја понови, она се деведесетих година римовала, сведочећи етничком чишћењу Срба из Хрватске у току грађанског рата. Да би та репетиција стала, културни образац разумевање ових процеса морају бити темељ сваке будуће мисли која ће обликовати и државну политику Србије у будућности. У кратким цртама су представљене прве две тачке названог Национални Пројекат Србија, даље представљање уследиће у скоријем времену пред нама.
Време је да у Србија из овог креираног хаоса створи свој ред као субјект са којим се разговара, а не објект којем се решења намећу.
За све под небом постоји време, кад се рађа и умире, кад се руши и гради, време кад се ћути и време кад се говори (Соломон). Ћутања је било доста!
Пише: Дејан Милошевић, политиколог, стручњак за Дипломатију и Безбедност
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!
Milošević kao i uvek , pravo u srž i sa rešenjem