Прошетала сам данас до наше старе куће. Некада смо сви живели ту. У мирној заједници, са условима тек да преживимо. Међутим, у тој трошној и већ оронулој кући, никад није фалило љубави и дечијег смеха.
Слога, али и вера да ће нам бити боље, није смела да нестане. Ево ме већ на прагу двадесетих, а још увек ме свака мисао враћа ту. Враћа ме на муку мојих родитеља. На њихову упорност, да ми њихова деца, безбрижно одрастемо.
И тако и беше, ја од јачине њихове подршке и аплауза, не уочих ко није био уз мене. Једино што им морам замерити јесте што су ме одгајали за свет који више не постоји. Штета што правих вредности, о којима су ми говорили, готово и да нема више.
Села сам на камен испред куће. Некада то беше место за игру, сада већ за размишљање и доношење правих одлука. Поглед са овог брда некада није значио ништа, данас је то место које ме изнова оставља без даха.
Бацила сам поглед ка кући. У глави ми одзвањају звукови детињства. Испред куће се још увек налази још по које стабло вишње, и онај стари, добро познати орах. Додуше, гране на којој је некада била наша љуљашка, више нема и као да то пробуди неку посебну тугу у мени.
Сунце и даље обасјава прозор моје собе. Одувек омиљена јер је била најлепше осветљена. А бака још увек чува ћилим, намењен нама да се зими не смрзнемо у соби са лошим прозорима.
Недостатак воде у кући нас није спречио да останемо дуг временски период у њој. Наше играчке су идаље ту. Дрвене санке, посуде које су служиле за прављење свега од блата, и део неког црвеног аутића. Нисмо имали ништа, а имали смо све. Све што је потребно да би били срећни.
По читав дан на свежем ваздуху, испод дрвећа, по шуми око куће. Мајка никад није дозволила да будемо гладни. Моји родитељи су били, али и наставили да буду огромни борци. Увек су се поштено борили за све и били захвални.
Та кућа о којој заправо причам све време, и даље буди мир. Сада већ у њој живи само већ седа и болесна старица, која сваким даном чека своју децу и унуке, да јој дођу у посету. Има нас много, даће Бог ускоро ће нас бити још више. И то је наше богатство.
Богатство је што се држимо заједно и поред тога што се свет променио. Богатство је што памтимо наше претке и стварамо будућност, да сутрадан наши потомци буду поносни.
Свет постаје несигурно место за живот. И у овом животу пролазности, ја желим да се увек сетим одакле долазим, да се не стидим, јер такав начин живота је учинио да оваква постанем.
У селу где нико више никог не поштује, ја ћу увек да све поздравим. Поносна сам што моја породица чува огњиште, што не прода ни ону заборављену парцелу неком тамо залуталом странцу.
Сада као одрасла особа, свесна сам у чему је поента живота. Знам да се могу вратити уморна, у место где ћу душу одморити. И остаћу вечно захвална на ономе што сам имала, што сада имам. Богу хвала имам чему да се надам.
И ценићу све, баш зашто што нисмо имали ништа, не знајући да имамо све.
Пише: Тијана Петровић, Јасеновик, Ново Брдо
Извор: Фејсбук група Косово и Метохија
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!