Митови су превасходно измаштане приче у којима су људи покушавали да опишу и објасне одређене појаве и феномене у природи и људском друштву за које не постоји логичан и аргументован доказ па су при томе одлазили и у чиста измишљања која су се генерацијама накнадно мењала, надопуњавала и обликовала. Дакле мит углавном има истинит корен на који сваки наредни нараштај дода по нешто своје тако да на крају мит није стварност иако му је сам зачетак одн. клица настанка стварна. Митологија је заправо маштовити опис стварности. Свакако да су митови морали да постоје како би били показивачи сврхе живота и борбе у суморној стварности.
Митови о змајевима, о разним чудовиштима и разним јунацима итд.
Ми Срби имамо нпр. мит о краљевићу Марку који има и надљудске карактеристике у појединим ситуацијама а зачет је на основу стварне, постојане историјске личности која је чак била и турски вазал те овде јасно видимо разлику између мита и стварности.
Или мит о издаји Вука Бранковића а аргументовано знамо да се Вук заправо борио до краја живота против турског јарма но била је потребна личност која би показала сву гнусност издаје. Има безброј примера у којима се види шта је мит а шта стварност и који показују како су мит и истина заправо супротности.
Са друге стране, ЗАВЕТ је својеврсна заклетва, обећање и то са префиксом “над” – надобећање / надзаклетва; Оно што је апсолутно нераскидиво и чега се заветник држи по цену живота. На Косову пољу је кнез Лазар са свом својом војском дао Завет да ни за каква блага овога света неће прихватити лаж и неправду; да због пролазног живота на трулежној и пропадљивој земљи неће одбацити Царство небеско и вечно у којем царују Истина и Правда.
Тај Завет, дат на Косову пољу, основни је стуб данашњег идентитета Срба и из њега проистичу сви потоњи српски јунаци, хајдуци и ускоци. На Косовском Завету су темељи српског опстанка и слободе и овај Завет је сржна спојница српског духа од Вардарске Македоније до Книнске Крајине.
Завет дат Богу и потомцима – боље ми је изгубити главу него своју огрешити душу јер је земаљско царство за малена а небеско увек и довека. Жртвовати себе за добробит другог је врхунац хришћанске љубави.
Просто, без Косовског Завета Србин није Србин јер је дух оно што чини Србина Србином а не ген или територија.
Зато се у последње време све агресивније потенцира да се уместо косовског Завета говори “косовски мит”, да се кроз ту игру речи обесмисли сам Завет и тако представљен прво као мит потом представи као “терет и бреме” како би сами Срби рекли “ма уклонимо тај терет да бисмо дисали слободно”.
Непријатељи наши управо и иду том терминологијом : Завет – мит – терет
Због тога је Косовски Завет заправо испит српства сваког Србина понаособ, основно питање за сваког српског појединца коме жели да служи – Цару над царевима или кнезу овога света.
Коме је Косово терет томе је и рођена мајка и рођено дете такође терет.
Како је Косовски Завет постао “мит” следећи корак слуга таме је да вероватно и Стари и Нови Завет Светог Писма такође прогласе за “Стари и Нови мит” (саклони Боже).
Нити има Царства небескога без Христа нити има царства српскога без Косова!
Извор: Евроазија
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!