Крунисање цара Душана догодило се на данашњи дан, 16. априла 1346. године, на Васкрс у Скопљу. Крунисању је присуствовала сва српска световна господа, а Душана је крунисао архиепископ Јоаникије II.
Србија је постала царевина с пуном амбицијом да замени упола сломљену Византију. То казује и нова титула Душанова, која га означава као „цара Србљем и Грком“ и његова изрека да му је Богородица помогла да „краљује великим и славним градовима грчким и да буде наставник великим и светим царевима грчким“.
Поставши цар, Душан је наградио све своје важније сараднике. Како се сам попео у чину, по византијском узору, тако је по исто обрасцу унапредио и њих. Титулу деспота, највишу после царске, добио је царев полубрат Симеон, затим брат царице Јелене Јован Асен, и Јован Оливер, супруг Душанове маћехе Марије, оснивач манастира Леснова.
За свечани чин крунисања, које је требало да видно, за све векове обележи врхунац моћи српске државе, сјајни успех генерацијама плански прибиране и развијане народне енергије, чињене су велике припреме. Било је потребно да уз царство стоји и патријаршија, највећа црквена уз највећу световну власт, а уз цара патријарх који би извршио крунисање. Није се могло ни мислити на цариградског патријарха, а на бугарског за такав чин у српској држави није се хтело мислити. За патријарха српског Душан је прогласио архиепископа Јоаникија, свог доброг сарадника, који је раније био логотет.
Пристанак за проглашење Српске патријаршије дали су само од Душана у пола или сасвим зависни црквени поглавари, бугарски патријарх, светогорски прота и аутокефални охридски архиепископ. Проглас, према томе, није био строго канонски него више израз самовоље и сопствене снаге. Ради тога и ради политичког карактера читавог акта бацила је после Цариградска патријаршија проклетство на нову српску црквену тековину и прекинула везе са њом.
Крст цара Душана
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!