Три су поражавајуће одлуке Сабора: одлука о рашкопризренском епископу др Артемију; додељивање Томоса тзв. МПЦ-ОА и успостављању 18 архиепископа у Српској православној цркви
По учењу Цркве епископи су наследници ученика Христових – Апостола. Да би били достојни наследници њихови, своју мисију у свему треба да саобразе апостолској мисији. Својим Сабором треба да подсећају на Сабор Апостола, кроз који је Господ Духом Светим заповедао (Дап 1,2), а они заповести примали у молитви, једномислију и љубави. Семе Господње тражи добро припремљену духовну подлогу да би се развио плод трајне вредности. Апостоли „сви једнодушно бејаху једнако на молитви и у мољењу (Дап 1,14), очекујући да приме силу када Дух Свети сиђе на њих (Дап 1,8). Зато су њихове одлуке, као и одлуке Светих Отаца на Васељенским и Помесним саборима, биле спасоносне, узвишене и обавезујуће.
Пред заседање Светог архијерејског сабора и српски епископи се сакупе на молитву да призову Духа Светога, како би им одлуке биле плод дубоке вере и мудрости на корист Српској православној цркви. Међутим, благодат Духа Светога неће да делује преко епископа који крше положену на хиротонији заклетву:
– „Исповедам и с љубављу примам чисти и честити хришћански живот у вери и нади и љубави, и у свима хришћанским подвизима, врлинама и благодатним даровима Духа Светога, а одбацујем прљаво и нечисто и боголиког човека недостојно живљење и делање…“;
– „Примам и прихватам светих Седам Васељенских сабора који Свети Оци прихватише и потврдише, а који су сви сабрани ради очувања православних догмата Цркве…“;
– „Примам и све свештене каноне које саставише Свети Оци и предадоше их Цркви… на богоугодно хришћанско црквено живљење, делање и понашање, сагласно Апостолским предањима и смислу Светог Јеванђељског учења“;
– „Стараћу се да по њима управљам служење које ми је Божјом вољом предано у наслеђе и да по њима учим сав поверени ми у духовно пастирствовање свештени Клир и изабрани народ Божји…“.
– „Обећавам да ћу чувати и чврсто одржавати црквени мир, да ћу усрдно поучавати у Јеванђељу поверени ми народ и, колико год моћи имам, право управљати Речју Истине, и да ниједним обичајем, у било чему нећу умовати ни чинити супротно Православној католичанској источној хришћанској вери, до краја мога живота, као и да ћу у свему црквеном следити и свагда се повиновати Светом архијерејском сабору… у свему ћу сагласан и саобразан бити по божанским заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца…“;
– „Обећавам да ћу са страхом Божјим и богољубивим и човекољубивим расположењем пастирствовати поверени ми народ Божји… завет дајем да ћу поверену ми паству често посећивати и сабирати на Службу Божју и јеванђељским поучавањем је чувати са сваким усрђем и старањем од свих јереси и раскола…“;
– „Обећавам да без крајње нужде и тешке кривице нећу никога, било појединца било заједницу, од Црквених тајни и заједништва у Христу одлучивати, нити проклињати, него већма у Духу Светоме саветовати, на пут покајања и спасења обраћати…“;
– „У световне послове нећу се уплитати…“;
– „Уз ово обећавам да ништа нећу радити под принудом, ма био и примораван од властодржаца или од мноштва људи, па макар ми и смрћу претили, захтевајући од мене да учиним нешто што је супротно Божанским заповестима и свештеним правилима Цркве Христове…“.
И поред исте положене обавезујуће заклетве, у архипастирској служби српских епископа влада шаренило. Шта им је, сем исте заклетве, још заједничко? Заједничко им је, на пример:
– Уздизање изнад Цркве услед заразе коју је посејао Атанасије Јевтић изјавом: „Каноне мачку о реп“! иако је догматско учење Православне цркве да су свештени канони донети „трубама Духа Светога“; иако је на њима и на предању засновано јединство Цркве Христове;
– Утеривање страха у свештенство и вернике;
– Радо примање оних који им ласкају и диве им се, а упорно одбијање и осуђивање оних који им се не клањају;
– Недоступност за свештенике и вернике који им нису по вољи;
– Равнодушност што је православна теологија на Богословском факултету у Београду, а добрим делом и у богословијама, заражена римокатоличком и протестантском теологијом;
– Пасивност на пољу мисионарске делатности, услед чега бујају многе јеретичке организације;
– Допуштено шаренило у црквеном поретку кад је реч о „новом“ или „старом“ начину служења Свете Литургије, те богослужбеног језика и појања, затим по питању одеће свештених лица (различите епископске митре, грчке камилавке, сиве мантије које подсећају на арапску одећу и др);
– Неканонска установа, звана „архијерејски намесник“, због чије су пристрасности многи свештеници неправедно оштећени – било епитимијом забране свештенослужења, било премештајем на сиромашнију парохију, без обзира што су у дотичној парохији уложили велики труд да се, на пример, сагради црква или парохијски дом; без обзира што им је ту породична кућа и што им деца похађају школу у том месту и др.
Уосталом, како епископ може да има намесника?! Реч је, дакле, о крајње неканонској и веома штетној установи, због које епископ не општи са многим свештеницима.
Заједничко епископима је и узмицање пред властодршцима којима се понекад и у службу стављају.
А шта није заједничко епископима:
– Јавно дружење и заједничко молитвено сабирање са неправославнима;
– Примање крста и прстена од римског папе, коме у знак покорности љубе руку;
– Драстично умањење, ради додворавања Хрватима, броја жртава у злогласном Јасеновачком логору;
– Јавно бављење више политиком и друштвеном службом него архипастирском мисијом;
– Појављивање на јавним местима, у цивилном оделу и у друштву певачица или глумица, како снимци показују, допуштајући да их оне љубе у образ;
– Наметање да се Света литургија врши на немачком или енглеском језику и др.
У свему наведеном појединци ће препознати себе, као што их и ревносни православни верници лако препознају.
На такво размишљање и писање не нагони ме само епископска заклетва, него и моја заклетва коју сам положио, примајући диплому (не једну, него три) на Атинском универзитету. Њом сам се обавезао да ћу се, између осталог:
– Држати православне вере „у духу и истини“;
– Трудити се „користан да будем према свима онима којима је помоћ потребна;
– Увек залагати за мир и добре обичаје, ходећи у животу правим путем, и стремећи ка истини и правди;
Закључак заклетве гласи: „Бог да ми је у животу помоћник“.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!