После бандитског преузимања власти 1945. године од стране комуниста, успостављања „диктатуре радника“ где су прво срБски домаћини или поубијани или опљачкани а њихове виле и добра подељена „партијским друговима“, добили смо једнопартијски систем и владавину страха. Док се председник Тито бесрамно уселио у краљевску палату а његови „другови“ у виле индустријалаца на Дедињу, дотле је народ трпео испирање мозга кроз комунистичку пропаганду и слушао бајке о Правди и једнакости друштвених класа. Голи оток је служио ре-едукацији и комунистичком терору. Ефикасно је уведена култура ћутања. Из србског језика је избачена употреба „браћо и сестре“, „помаже Бог“ а уведено: „другови и другарице“ и „здраво“. Слике и статуе идола Тита нису смеле да се пљују и псују, али попови, цркве и Бог, да. Моралне норме су мењане по безбожничким обрасцима – филмови су снимани и књиге писане у циљу рушења породице, части, соколства… Тако је абортирање де-криминализовано а геноцид над Србима је вршен организовано и систематски крађом деце, у тишини институција, које су послушно радиле на свим „партијски зацртаним задацима“.
Према недавно објављеној књизи Ане Пејић, која је цео живот посветила потрази, њеној, на порођају украдене кћери, ради се о невероватном броју украдене деце у Србији, али и у Хрватској и у Босни и Херцеговини. Од 1945. године до данас, крађа наше деце је вршена и врши се, по свим градовима:
За крађу таквих размера нису само потребни не-хумани бели мантили који мајкама на породиљском столу отимају плод утробе и остављају их у доживотним траумама, за које нема лека. Потребна је цела једна уиграна администрација која издаје лажне потврде о смрти, лажне потврде о рођењу, лажне потврде о трансферима новорођенчади, лажне уписе у књиге мртвих… много, много лажи и саучесника је ту потребно. Неопходни су и криминални правници, секретари, нељуди најразличитијих сорти, политичари на високим местима и наравно, коруптни систем који штити злочинце.
После пада једнопартијског система, стигао нам је и лажни вишепартијски систем. Без демократске културе и без поимања улоге опозиције, једнопартијски систем је наставио да живи користећи исте комунистичке институције, методе и службе застрашивања које су само мењале трула имена. Слике Тита су се сачували до данас у просторијама БИА-е. Ту се ништа није мењало, у суштини. Неке нове партије су просто преузеле виле на Дедињу и усељавају се у туђе, баш као и комунисти. Заштита злочинаца је и даље загарантована као и пре.
Судови и тужилаштва нису донела ни једну једину пресуду о организованом криминалу крађе беба, од 1945 до данас. Безбројне коруптивне афере, убиства, противуставно радње су се ређале и пролазиле, без икакве реакције судова. Сâм Устав Србије се гази свакодневно и од нелегитимног председника (изабраног без гласача са КиМ, што је противуставно) и од нелегитимне Скупштине која заседа и кад је влада пала (премијер дао оставку) о од нелегитимних посланика који су према јавној изјави „председнице“ Скупштине у уживо преносу, примили милијарде за послушност партији која има већину. Та партије вуче све конце у Србији по криминалној наслеђеној комунистичкој једно-партијској шеми.
Сада је општа незаконитост постала глобална и сасвим видљива. Пад надстрешнице у Новом Саду је само капљица у лавини безправља.
Било који извршитељ радова у Србији мора прво да плати људе на власти да би уопште добио посао. Неки власници предузећа имају целе листе са именима политичара којима треба платити да би се реализовао пројекат. При тендерима се не гледа ко има најбољу, најквалитетнију, најекономичнију понуду за неки посао. Важи једино, колико извођач може да подкупи.
Онда ће извођач морати при извођењу радова да штеди на материјалу, на платама радника и њиховим осигурањима и мораће да убацује картонске кесе уместо бетона да држе надстрешнице. Тако видимо оно што видимо на станици Прокоп; „реновиране“ болнице којима отпадају кровови… А видимо и празне кабловске фабрике за које странци нису хтели да дају мито па су остале празне и поред поштене понуде да запосле хиљаду радника, без државних субвенција. Ко неће да плати мито, нема уласка у посао у Србији. Зато се наши богаташи из дијаспоре, не враћају. Не стварају ништа на родној груди.
С обзиром да се мито усталио као нормала, да је систематски тражен, мора се говорити о мафијашкој изнуди. И мафијашком привредном систему. Тако је могуће да се радови свечано затварају, неколико пута, да коштају три или десет пута више од реалне цене а не вреде ни пара ни времена.
Како ће сада студенти остварити своје захтеве у таквом криминалном миљеу где и политичари и судије раде руку под руку за мафијашки систем? Где се новинари хапсе при уживо преносима, ни криви ни дужни, па дифамирају са простачки измишљотинама. Где се адвокати убијају и њихови гробови скривају? Мафијаши су чак јавно већ 26 пута као испунили све захтеве студената и ругају им се јавно без стида. Исмејавају и понижавају просветаре и професоре универзитета, па их и чак аутима нападају. Деценијама, скоро један век, влада Неправда и безакоње.
Очигледно је да је цео систем труо и код нас и у свету. Демократија која се представља као владавина (кратија) народа (demos, грчки), важи данас за истрошену парадигму. Нико је више неће. Плутократе и олигархе, такође нико неће. А после деценија и деценија у владавини једне партије и нама требају нове парадигме.
„Нека борба буде непрестана“
Свима с благословом,
др мед Јасмина Вучић Пеев
у срБској 7533.-ој години, у сухом 10-ог
Извор: БОРБА ЗА ИСТИНУ
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!