“Косово и Метохија је душа Србије”
Да ли је све онако како нам се чини или је све само како желимо да видимо јер се плашимо истине? То питање сам себи постављао изнова и изнова, ко зна колико дуго, док сам био загледан у стабло једног старог дрвета под којим сам лежао.
Свакаква створења долазе и једу његове плодове, халапљиво се отимајући око њих и, на крају, када заврше, уместо речи „хвала“, приђу, па као да им није доста крвнички откину парче коре не би ли још бола нанели том дрвету. По гранама се види да су многи пролазивши овуда, на чијем се путу безазлено нашло дрво, бесумично кидали гране, али дрво баш у инат њима са још мало преостале снаге гура и израђа нове изданке, обнавља кору, пупи и живи.
Пришао сам дрвету да видим његово дебло изблиза.
Пришавши, опазио сам неколико рупа од метака, пар стрела забодених у њега, али сломљених од његову чврсту кору. Свака је рупа зарасла мирисном сребрном смолом, а после ње долази још већи здрави поносни слој дрвета. Неки су се и уписали нечим што су имали при руци, ту су имена уписана тако дубоко да их је дрво загрлило његовим годовима као да их милује. Ту стоје уписани Лазар, Стефан, Душан, Сава, имена није прекрила смола већ су златом урамљена. Устремио сам потглед нагоре, крошња је била веома разграната са пуно свакојаког лишћа, а лишће је на чудан начин одисало духом као да је живо. Неко лишће изгледа као да плеше, неко као да се смеје, неко успут прича, али сви имају нешто заједничко. Нека их је мука притиснула, па се опустило и пушта да га ветар носи. Али, све ми је то чудно да, ма колико крошња да је при средини здрава и широка, према врху се полако сужава и скупља. Бојим се да ће
једног дана доживети свој врх, а моје надање је баш супротно. Волео бих да доживљава врхунац свакога сата, дана, године. Такву судбину може имати само ако му је корен јак и чврст.
Са жељом да погледам тај славан заслужан корен клекао сам и, као маљ да ме је ударио доживео сам шок. У
мојим очима ће остати урезана сцена, на души жиг ударен до краја живота и као куче цикнуо сам од ужаса. Наизглед, јак корен, здрав прекриле су многе муке.
Многа рачвања су доживела велике несреће, неке је болест потукла, неке су разни инсекти искидали и однели ко зна где, а неки су нагорели. Док они преостали живе у страху од којекакве несреће која их вреба као да су у самом Аду. Корен златног одсјаја у мраку земље, корен који залази преко многовековног мрака Ада кроз разне неугодне слојеве земље, кроз камен се пробија. И опет се завршава у предивној, чистој, изворској, подземној води, која долази из далеке земље, ко зна које, одакле црпи сву неопходну снагу.
Осим муке са земљом, преко корена узалудно лежи безброј сувог лишћа трудећи се да својим телом заштити корен да се не би распао, изгубио и да га неко не би однео, а највише да га најгори убица, заборав, не би убио. Све више ми се чини да оно горе лишће полако заборавља натруле гомиле сувих тела које по ноћи светлуцају и опомињу свакога ко се намери на
корен, али узалуд. Ко зна колико ће још лишћа морати да опадне да би тај корен постао безбрижан и ушушкан.
Корен од самога злата, корен енергије, душа стабла мора преживети по сваку цену. Тако су мислили макар они прави, али дрво без њега не може. Он прикупља све што је потребно за свакога на дрвету, он је најстарији, најискуснији, први је настао, без њега гину сви.
Испричах ову причу једној старини у мом крају, за њега кажу да много тога памти и зна, многима је он растумачио снове, указао на грешке и кроз причу саветима извео на прави пут.
„Е, мој деране, та твоја прича и то дрво су налик овој нашој Србији. Расла је високо, снажно, уздигла се до неба, разгранала и изродила Србља мноштво баш као тог твог лишћа. И њу су шибали ветрови, спопадали разни створови и звери, ломили јој гране, сатирали децу, рањавали тело, подаштавали њену историју и хтели да је затру, али није дао тај српски корен, који је извор свега.
Он је, деране мој, поникао на Косову, на Косову и Метохији засадише га наши цареви и велможе. Прост га народ српски крвљу и знојем заливаше, а Црква га наша православна однеговала и сачувала. Уздигла га до небеса и у душу сваког Србина усадила.
Док је Србља биће и Косова, док је српске душе неће бити заборава!
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!